„ОТКУЦАЈ(И)“ је визуелна колаборација о материјализацији флуентних форми развитка, притиска, сензибилности континуираних промена и нужности одбацивања категоричности. Уметнице су на индивидуалан начин ликовно одговориле на предлог Галерије Коларчеве задужбине да се окупе као добитнице главних награда Сликарског, Вајарског и Графичког одсека Факултета ликовних уметности у Београду за 2019. годину.
Ликовни односи Ање Тончић настали су као продукт удела и утицаја физичких теорија о холографској интерферометрији, акустици, теорији рефракција и интервенцијској комбинаторици те постављају сплет организоване хаотичности која постепено дисциплинује конструктивне елементе понуђеног призора, омогућавајући анализу и визуелизацију појма притиска и суперпонирања напона.
Сагласје у цртачком принципу густе концентрације линијских релација има циљ наглашавања дестабилизације перцепције при обртном кретању, користећи визуелне методе експерименталних електромагнетских интеракција у приступу самом цикличном покрету на статичној подлози познатим по методологији футуризма и каснијег оп-арта, која доводи до концептуалног изазивања инертне позиције класичног цртежа који се на формално-стилском плану генерише кроз приказ слика-покрета, форми које су флуктурне и убрзавајуће, иако омеђене конвенционалним оквиром класичног медија. Овом серијом презентованих цртежа као и инсталацијом/објектом, Ања представља ритмичке визије беспредметних ковитлаца као платформу универзалног аспекта суочења, са намером ликовне интеграције резултирајућих покрета, тактова, деформација и вибрација, истовремено користећи привидно лимитирану покретност цртачког манира као средство обликовања и израза мишљења и става о егзактној композицији, провоцирајући формулацију питања о специфичном проблему и/или феномену самог отпора као нужности и покретача.
Александра Мајсторовић својим радовима продубљује и материјализује људски однос и доживљај настанка човека као бића. Његов изглед преточен у снажну, флуентну форму симболизује процес развитка и његов пресудан значај у животу сваког од нас. Дубока сензибилност природе, проткана енергијом, ни колосалном ни етеричном, зрачи белином, непогрешиво постоји, одвија се, говори о људском телу, а ипак је огледало нас самих. Овом приликом можете видете изложену серију скулптура под називом „Развијање“. Сачињену од четири различите форме „Нулто развијање“, „Развијање И“, „Развијање ИИ“ и „Развијање ИИИ“. Хронолошки повезане, различите по волумену приказују промене које док смо доживљавали нисмо били свесни, а којима свакодневно присуствујемо у свету који нас окружује. Које представљају конструктивно најосетљивија места живота. Уметница своју инспирацију проналази у природи нас самих и повезује је са савршено несавршеним склопом људског бића. Акварели „Друго стање“ су уско повезани са скулптурама. Осликавају истинитост мајчиног виђења себе, енергије на рачун које се биће ствара, последице и обележја. Тријумф и бол. Стални траг и вечиту промену. Подједнако битно серија акварела „Нестајање скулптуре“ приказује окрутност, тежину и прекид формирања облика. Нагли преокрет природе. Растројеност, гнев и ишчезавање. Александра својим радом жели да освести друштво и укаже на значај човековог развоја у раном стадијуму, опомиње и поклања знак пажње свим скулптурама развијеним и несталим током овоземаљског постојања.
Марија Шешлија свесно бира да се њена уметност не осврће на свакодневне људске догађаје, нити тежи директној критици друштва. Окреће се универзалним и суштинским темама људског промишљања, тиме не дајући коначан и јединствен одговор, већ отвара нове хоризонте слободног промишљања, интроспекције и осећајности. Крећући се од сопствене запитаности над променљивом и непредвидивом природом живота, као и концептима бесконачности и духовности, Марија настоји да овај комплексан мисаони процес пренесе у материјални свет уметничког дела. Бирајући небо као главни мотив својих радова, тај никада исти, а увек и свуда присутан, натчовечански феномен, уметница пружа посматрачу једну, од многобројних могућих верзија перцепције стварности. Истиче неопходност ослобађања од укалупљеног, социјално и религиозно детерминисаног поимања света, како оног око нас, тако и оног у нама. У тој жељи да се посматрач усмери на могућност дивергентног, хетерогеног поимања појавног и апстрактног аспекта постојања, можемо уочити тежњу за променом стања у којем се данашњи човек налази.
„Пратећи редослед у ком је полазна тачка слика из природе а крајња рад, настао по узору на њу услед превођења из света мишљења у свет природе, прави се затворени круг у коме се ова два света узајамно допуњују.“ Слојевитошћу и дуготрајношћу стварања радова у техници графике, Марија скреће пажњу на вишеслојност значења ових дела. Суштина није у долажењу до ултимативног одговора, већ у различитим путевима којима ћемо ка њему ићи.
Биографије уметница