Прича о усамљености
Предраг Ђорђевић
30.8-17.9.2022.
Ликовна галерија
Слика у слици или прича о усамљености
Мој први сусрет са сликама Предрага Ђорђевића је био једно фантастично изненађење, истинско откровење нечег потпуно незамисливог и неочекиваног. На први поглед око региструје само лепе жене, пејзаже библијске лепоте, ушушкане кућице, зеленило, цвеће на којем одмарам очи, осећам сунчеве зраке и скоро да чујем тихи зуј инсеката ако затворим очи. Други, рендгенски поглед могућан је тек по „отварању слике“, потезу који магично открива потпуно другу причу и доноси безброј тема за размишљање и тумачење.
Предрагови идилични пејзажи се као у филму са неочекиваним завршетком претварају у своју супротност једноставним покретом који уништава магију. Сликар је успео да ухвати свет идеалне лепоте и хармоније природе у којем се не наслућује тренутак трајне промене инициране непредвидљивим притиском на неко дугме а које са собом доноси хаос, безнађе и мрак. Свака од слика се може посматрати и као паралелни двојни свет у којем је могуће очитати дуалност женског и мушког принципа који постоје сваки у свом универзуму али су нераскидиво повезани: женског принципа креације који се огледа у стварању дома и одржавању огњишта и мушког принципа деструкције приказаног кроз оружја масовног уништења и ватру. Нажалост, стварност 21. века само потврђује сликареву визију, сукоб добра и зла не престаје, мир и рат се смењују, саграђено се руши, срушено се обнавља и поново гради. На тај начин потврђује се непрестана променљивост и пролазност света у којем живимо.
Тема промена и несталности се наставља и кроз следећи циклус „Камиона“ – камион на друму, монолит у покрету подсећа на моћне диносаурусе који су некада давно живели на тим фасцинантним просторима. Камион без возача јасно шаље поруку о небитности људи, овде као да друмска крстарица сама клизи кроз мрак док светлост фарова осветљава пут испред. Кроз ову вожњу релативизује се и простор и време. Поистовећује се возач са возилом, путем, сумраком, планинама, као да сам невидљиви возач постаје пут, постају једно, губи се време и простор, бришу се границе између унутрашњег и спољашњег света, настаје јединство са Универзумом. Нама се чини да путујемо, остајући увек на константној удаљености од себе самих и свих осталих, практично не мењајући ништа, додајући тек покоје зрнце неког новог доживљаја у отежали пртљаг сећања и претходних искустава.
При погледу на Предрагове слике пада ми на памет Сартрова мисао „Човек је сувишан у свему.“ Одсуство људи говори много речитије о сликаревом ставу према савременом друштву и цивилизацији од њиховог присуства. Сликар кроз своју визију даром пророка представља постапокалиптични предео: нигде никог, као да је крај света, као да нам тиме јасно поручује да је свако осуђен сам на себе. Па ипак, осећа се присуство људи, они су ту, као прогнани невидљиви актери, они су ти који су сазидали куће, произвели средства масовног уништења, запалили ватре…
Прекрасне али усамљене жене, упркос великом броју могућности за потенцијално друштво приказаних кроз мноштво личних огласа за упознавање партнера остају саме, рефлектујући константан конфликт између жеља и реалности, дубок страх од самоће надјачан страхом од везивања. Време од настанка ових слика до данас не мења ништа на актуелности – може се слободно рећи да чак ново доба појачава све страхове и интензивира осећај усамљености до те мере да се усамљеност назива „болешћу модерног доба“. Толико могућности, а толика усамљеност показује максимум апсурда нашег доба данас када смо кроз технологије сви повезани илузијом близине и доступности а опет тако сами. Чини ми се да је заједнички именитељ већини Предрагових радова усамљеност и отуђеност од свега и свих. Стално присутна динамика сукоба спољашњег и унутрашњег садржаја, борба између оног што јесмо и онога што желимо да будемо, конфликт између страхова и жеља, непрекидна неизлечива усамљеност.
Предраг нам сваком својом сликом прича неку своју причу, преносећи нешто што је њему битно, неважно да ли је то једноставна порука или универзална поука. Блинд рам за овог сликара више није искључиво носилац платна већ основни медијум на којем он презентује идеју која нам се свом силином урезује у ум. Ни избор материјала на којем овај сликар ради није ни најмање случајан: дрво, тај племић међу природним материјалима наставља свој живот као главни јунак кроз слике и предмете лепоте стремећи вечности. Управо имплементирајући традиционалне мотиве и играјући се бојама и шарама, Предраг на најлепши могући начин одаје омаж својим прецима и националном наслеђу, тако често запостављеним у модерној уметности, и тако прави мост од прошлости преко будућности ка вечности.
Ана Сарић Булат
Биографију уметника можете прочитати овде.
Изложба ће бити отворена до 17.9.2022. радним данима од 10 до 20, суботом од 10 до 16 часова.