Изложба
ПОРТРЕТ
Марија Здравковић
12 – 23. 3. 2024.
Ликовна галерија
ДИРЉИВОСТ ИШЧАШЕЊА
Чему портрет данас? То се још 1936. године запитао Вaлтер Бењамин, уважавајући околност да је појавом фотоапарата портрет могуће направити и репродуковати знатно брже и јефтиније него што су вековима чинили сликари и вајари. Чему портрет данас, осамдесет осам година након објављивања есеја „Уметничко дело у доба његове техничке репродукције“, када готово сваки грађанин планете дневно направи пар десетина портрета камером свог телефона? У тренутку писања текста, hashtag #portrait на Инстаграму нуди 185 милиона резултата, док нам сам Инстаграм нуди још неколико десетина сродних hashtag одредница којима је обележено још неколико стотина милиона портрета.
Необуздана је људска потреба да се мимезис камере уподоби сопственoм осећању нечијег лица, да се „испегла“ у Photoshop-u, провуче кроз филтер или аплицира некаква екстензија. А ако је већ тако, ако је нечији портрет данас могуће уподобити сопственом нахођењу са само неколико кликова или потеза прстију, чему онда дуготрајан и заморан посао исцртавања и осликавања лика на платну? На први поглед се може чинити парадоксалним, али портрет је баш због тога потребнији више него икада до сада; тачније, портрет израђен на начин на који то чини Марија Здравковић. Њени портрети не прате трендове миметичке беспрекорности којима обилују друштвене мреже и Интернет платформе за емитовање видео садржаја, њени радови се не могу укалупити у данас све популарније појаве као што су курсеви сликања састављени од неколико сувопарних часова, који чине да између поступка израде портрета и завршног рачуна ваше фирме не постоји ама баш никаква разлика. Оно што портрете Марије Здравковић чини другачијим, усудио бих се рећи, посебним, јесте што ефикасност жртвује зарад студиозности, што распоред црта нечијег лица и његове анатомске карактеристике ставља у други план, а пажњу посвећује интимном осећању особе која седи пред њом. Ауторка и модел дословно деле исти ваздух у Маријином атељеу, међу њима се јавља однос у ком се једна другом постепено откривају и огољавају. Зурењем у нечије лице, после неколико сати, са вашег погледа спада скрама предубеђења како би неко „требало“ да изгледа, како га разуме камера (или како je у прошлости некога требало да виде следбеници или поданици) и отвара се простор да упознате карактер, онаквим како га ви доживљавате, непосредно и аутентично.
Следствено томе, Марија Здравковић на неодољиво дирљив начин у помоћ позива велике узоре из прошлог века, пре свега Лисјена Фројда, ослањајући се на уметникове речи које говоре о томе да његовa идеја портретисања долази из незадовољства што портрети треба да подсећају на људе: „желим да моји портрети буду портрети тих људи, а не да им наликују.“ Није згорег погледати Фројдов „Последњи портрет“ рађен у периоду од 1976. до 1977. године, који је по традиционалним сликарским укусима недовршен; на лицу портретисане жене уочавамо благо предимензионирана ишчашења, која аутор не користи како би „развалио“ форму у маниру експресиониста, већ као акценат помоћу кога његов ликовни језик стиче осебујност.
Модели Марије Здравковић су жене које углавном сетно гледају директно у посматрача (сем у случају „Мајке“ и „Злате“ – што би могло да сугерише да у помоћ треба да позовемо једног другог Фројда, Лисјеновог деду). Њихове очи су, баш као код Фројда, благо предимензиониране, пуне суздржавајуће тензије и рањивости. Марија је успела да на платну зароби израз рањивости и нежности особа које је портретисала, а да – парадоксално – у њиховој еманирајућој меланхолији пронађе нешто што је истовремено достојанствено и стамено. Маријини портрети нису представе поражених жена; оне су самосвојне и пркосне, њихова делимично издужена лица им дају известан сакрални, готово архетипски призвук.
Ауторка се умешно поиграва са појмом ишчашења, са оним што бисмо колоквијално могли назвати грешком, а заправо је једна од најблаготворнијих појава у стварању уметности. Уживајући у портретима Марије Здравковић сетио сам се приче Кита Ричардса о томе како настају његове песме: „Седнем за клавир или узмем гитару“, вели матори блузер, „и уз мало среће, схватим да је део неке старе песме који сам погрешно одсвирао заправо постао почетак потпуно нове песме. Дакле, исте ноте, иста лествица, иста скала, у истом кључу, а две потпуно јединствене песме.“
Маријин и мој колега је једном приликом рекао да за њега цртеж представља „интимно разјашњење света“, а ја не могу да се отмем утиску да су Маријине слике настале управо на трагу тога – испредању интимног микрокосмоса који за циљ има да претумба постојећи поредак и скроји хармоничан и постојан свет у ком ће свако ко стане испред њених портрета бити оплемењен и дирнут.
Има ли ичег лепшег што уметност може да нам пружи?
Лука Трипковић
Марија Здравковић рођена је 1980. године у Београду. Дипломирала је на Факултету ликовних уметности у Београду, одсек сликарство (2010) у класи професора Слободана Роксандића. Члан је Удружења ликовних уметника Србије.
Од 2022. године ради као асистент на Факултету ликовних уметности у Београду.
Изложба ће бити отворена до 23. 3. 2024. радним данима од 10 до 20, суботом од 10 до 16 часова.