ДИСТРАКЦИЈЕ
Марија Лабудовић Пантелић
8 – 19. 10. 2024.
Ликовна галерија
Дистракције
У самом називу изложбе Дистракције, уметница користи множину упућујући на мноштво облика испољавања ове именице, то јест појма који нам говори о радњи ометања наше пажње или активности. Све учесталије дистракције, које се дешавају у различитим сферама нашег поља деловања, изискују и најразличитије појединачне или колективне стратегије, како би се умањио њихов лош резултат и последица. Овај све актуелнији друштвени проблем врло логично наметнуо се као тачка размишљања једне савремене уметничке праксе, Марије Лабудовић Пантелић. Промишљање ове теме део је њеног докторског уметничког пројекта Дијалог ̶ интермедијални однос текстила и фотографије. Диверзитет самог појма омогућава лепезу могућности које уметница вешто користи да изрази своју дилему или запажање. Сваку идеју коју уметница промишља, открива и разоткрива, покушава да реши кроз различите уметничке поступке, медије и материјале. Тиме усложњава целу изложбу, нудећи неколико сегмената, прилази тематици из више углова, а опет дајући посматрачу слободу да постави сопствену перспективу посматрања и закључивања.
Заједнички именитељи сваке партиције су свила, фотографија и цртеж као физички носиоци рада, док би мисленост радова третирала сећање, кроз призму трајања, освешћивања, свесности, интуитивности, променљивости, одсутности и присутности.
Врло промишљено бирање свиле као материјалности, која има читав скуп карактеристика, које учвршћују теорију коју Марија ликовно поставља. Не случајно, користи сировост свиле, њену крхкост, нежност, тајновитост и транспарентност, традиционалност и савременост, ексклузивност.
Паралелно са свим уметничким процесима којима се од почетака Марија бави, тече и њено непрестано бављење или коришћење фотографије, као бележење и прикупљање грађе, која ће у неком тренутку бити инкорпорирана у неки од њених актуелних процеса. Тиме она непрестано прожима ликовно и примењено, идејно и материјално, присутно и заборављено. То дневно и тренутно запажање постаје део бесконачног и универзалног, како у раду тако и у сећању.
„Функција меморије није само сећати се, већ такође одабирати.
Меморија има смисла једино када долази до селекције.
Одабир сећања следи различите правце, често мистериозне.”
Умберто Еко
Циклуси In continuo (2022) и Поема (2023), проблематизују сећање, континуитет и опстанак, на тој фрагилној и дугој линији између прошлог и садашњег, где је тешко и непредвидиво одредити тачку када то сећање нестаје, а када се враћа или мења свој облик, то јест нашу перцепцију. Марија бира фотографије потпуне универзалности, без временских и просторних одредница, кадар који је свачији и ничији, свима близак, а нико га не поседује. Сваки тај кадар постаје подстицај да се појединачно бавимо темом меморије, наше и укупне. Снопови нити које се произвољно спуштају исписују те линије сећања и њихову непредвидивост кроз ликовну форму.
Рад Поема реферира на поступак и ефекат поезије, где се кадрови попут стихова смењују, изазивајући прилично апстрактне и интуитивне мисли, иако испред себе имамо конкретне слике, оне дишу динамиком слободе и произвољности којом ћемо их третирати. Ликовно, они су акварелни у својој тренутности, попут обриса нејасног и лирског. Фрагилност бираног материјала мами пажљивост конзумента у опхођењу и третирању.
Примарни нам је утисак да Марија испитује међусобне односе текстила и фотографије, кроз њихово непрестано прожимање, као и њихове границе. У тој игри, цртеж је неизоставни и конструктивни део, којим је проткан рад. Преклапањем фотографија, сноповима нити, уметница гради цртеж, слободније и отвореније форме (циклус In continuo, циклус Поема), док у наредним циклусима он постаје примаран, тенденциозно јасан, оправдано присутан и неупитан, централизован (циклус Плаво, циклус Simbiosis). Марија бира хроматску бојеност, апстрахује ирелевантне елементе, па у тој шуми звукова које обрађује и који су присутни, покушава да нађе тај један кадар, једну мисао, једну слику, којој жели да се посвети, упркос дистракцијама ликовне или животне природе.
Тему природе из угла човека и њиховог односа конкретније обрађује у циклусу Плаво и циклусу Simbiosis, где говори о артифицијелном кроз цртеж и природи кроз фотографије пејзажа. Покушава да изолује сегменте фотографије, исцртавајући их концем који се лако извлачи. Цртеж постаје ломљив и лако девастиран, као и сама природа, као и сећање. Сценичност амбијента коју човек креира лако се наруши, дуготрајни процеси органског креирања, иреверзибилног су карактера, а подложни су брзом уништењу.
Кроз циклус Consequences, који текстуално алудира на последице, можемо доћи до потенцијалног закључка. Математички прорачуни и знанственост често не могу бити потпуно спроведени у дело, што Марија потврђује својим радом. Геометријске форме и прорачуни су готово неизводљиви у текстилу, видљиво је у крајњој изведби и врло непрецизним ивицама ове крстасте форме, која би требала формирати савршену мрежу коцке. Сви залети човека за трансформацијом природе, као и уметника за освајање уметничког простора, апсурдни су без интуитивности, слободе, унутарње повезаности, бескомпромисног давања. Ситне несавршености су дубока емотивна повезаност која ревитализује и оснажује.
Присутна формална слојевитост у ликовним процесима Маријиног рада, контекстуализује материјалне и нематеријалне вредности сећања, усложњавајући перспективе посматрања и сагледавања. Она истражује темпоралност сећања, виртуелни простор ума, нијансираност наших слика које припадају меморији у негативу или позитиву. Призори наших мисли обесмишљавају нашу потребу за коначношћу и поседовањем сећања, дрвећа или особа.
Мира Вујовић
Историчар уметности
Биографију уметнице можете да прочитате овде.
Изложба ће бити отворена до 19. 10. 2024. радним данима од 10 до 20, суботом од 10 до 16 часова.