Отварање изложбе скулптура Анне Баше у четвртак 22. марта у 19 сати у Ликовној галерији.
Изложба ће бити отворена до 11. априла сваког дана од 10 до 20 сати (сем недеље).
Уметник у настајању Анна Баша
У случају уметничких радова Анне Баше, који су презентовани у Галерији Коларчевог народног универзитета, требало би говорити о процесу настајања, постајања уметником у условима савременог друштвено-политичког, културно-уметничког али и најшире постављеног свакодневног живота у локалном контексту. Уметник у настајању се суочава са изазовом остајања при одлуци да арбитрира у друштвеној активности именованој термином уметничка пракса, и то понајпре у непосредном културном контесту – на београдској културној сцени, која међу младим уметницима креира атмосферу конкуренције[1] са неизвесним исходом по учеснике у процесу.
Простор београдске уметничке сцене, крајем друге деценије двадесетпрвог века,[2] може се поставити као склоп неколико опција. Једна је „независна сцена“ која окупља идеолошки најразноврсније институције, од крајње либералних и „менаџерски“ оријентисаних па до читавог спектра иницијатива које пледирају да заузму позиције на (крајњој) „левици“,[3] док са друге стране постоји фасцинација тржишним системом који је у Србији неразвијен и готово рудиментаран, али чије се клице управо последњих година све више помаљају у различитим манифестацијама.[4]
Дакле, уметник у настајању суочава се са ситуацијом у којој је, махом или најчешће, прећутно у константном покушају да се нађе у неком од постојећих окриља система београдске визуелне уметности верујући да ће галеријски систем подупрети његову продукцију или пак покушава да му прилагоди сосптвене интенције тако да (као?) репрезентује различите тенденције европске и светске уметности а ради личне (професионалне) егзистенције.
Иако су светови уметности обавијени различитим контраверзама (и глобално и локално), верујем у уметничке ентитете који промишљају друштвене процесе, као и начине на који они утичу на културну и друштвену сферу на теоријски утемељен начин, интенције реализују уз довољно сензибилисану, технички избрушену вештину (која се пре или касније може деконструисати), а воде се пре свега етичким принципима. Такви ентитети (јер шта у доба савремености значи људски субјект, социјално тело или институција) могу интерпретирати концепт савремености на, колико је могуће рећи – релевантан начин, те актуелизовати граничне уметничке радове[5] који су, верујем, моменти актуелизације праве уметности.
У том светлу подржавам суптилну и, у овом тренутку, сасвим регуларно чисту метафоричну ликовну форму од које се очекује да омогући сложеније психолошке, духовне и менталне доживљаје, другим речима, есенцијалистичку виталност видљиву у датим уметничким радовима Анне Баше, те и њу саму да ступи на отворену уметничку позорницу и избори се за свој (уметнички) идентитет и интегритет.
Милица Ћебић
[1] Када се други сусреће са другим, КЦБ, Both of us/None of us, 2017. Н. Кирћански – Г. Бачевац, https://youtu.be/nO9TWfpb7M4, приступљено 7.03.2018, у 20.58
[2] Зоран Ерић, Београдска уметничка сцена – од центра до периферије и назад, http://www.studijesavremenosti.org/2018/02/24/beogradska-umetnicka-scena-od-centra-do-periferije-i-nazad-2/, приступљено 7.03.2018, у 21.04
[3] Зоран Ерић, исто
[4] Зоран Ерић, исто
[5] Алеш Ерјавец, „Естетика и естетско данас: после Адорна“, у: Љубав на последњи поглед. Авангарда, естетика и крај уметности, Орион Арт, Београд, стр. 122