Многи од редовних слушалаца наших трибина на Коларцу, током времена, вероватно су упамтили наше речи, када инсистирамо да је терапеут у психотерапији терапијско средство. Што ће рећи да примена себе, нас психотерапеута, захтева што богатију и садржајнију самоспознају. Самоспознаја захтева од психотерапеута увид у испреплетаност сопствених особина личности насталих током учења и рада. Кроз самоспознају, психотерапеут остварује однос према самом себи да би одржао увид и усмереност у односе са пацијентима током лечења.
Пре више од једног века, Фројд је започео своје активности у разумевању оних људи који су имали потешкоће у свакодневном прилагођавању и означио рани развој сексуалности као примарно језгро формирања личности. Развојем психијатрије и психотерапије, показано је да вредности терапеута, његова професионалност напосе, не почивају само на сексуалном идентитету, него и на целовитом прихватању себе и клијената, дакле, кроз односе у суочавању са заједничком телесном, социјалном, личном и духовном димензијом. Кроз такав развој психотерапије, у први план дошли су системи саодношења, који за корисне последице имају не само непрекидну доградњу личности, и једних и других, већ се тако одржава процес индивидуације, процес стварања себе. То је непрекидно усмеравање свесности одређења себе према себи и другима уз успостављање граница себе према другима. За позитивну последицу, онај који се јавио због нелагоде и несређености, крњи субјекат – пацијент, може да научи нешто и о вољењу себе, па чак и самољубивости. Умерена самољубивост помаже добром осећању себе и изградњи личног идентитета.

(Проф. др Бранко Ћорић)