Нова збирка песама Јагоде Кљаић писана је на готово заборављеном банијском/личком дијалекту, језику којим говори све мање Личана/Банијаца. У питању је архаични дијалекат којим се служи свега неколицина старијих људи у Хрватској. Са друге стране штреке има и речник путем кога се могу тумачити непознате речи. Издање је у Хрватској објавила загребачка Просвјета, а у Србији Друштво за афирмацију културе.
Из предговора проф. Душана Иванића:
“Врлина пјесама Јагоде Кљаић у томе је што спајају изворни говор, који је већ деценијама у нестајању, културно-цивилизацијске оквире таквог говора и лирски дух. А лирски дух је универзалан, могло би се рећи и независан од језика, везан за општељудске емоције, чежњу, љубав, страх, жељу, радост, сусрет, самоћу, доживљај пејзажа …
У неколико пјесама доминира то стање усамљености и неизвјесности (Омеђена), док је у другим јача приповједачка подлога, сценичност, заплет-расплет. Вишезначан смисао наслова Са друге стране штреке говори и језички (штрека, стари варваризам за пругу),и симболички (с друге стране нашег времена, преко неке границе итд.), и стварни (прелаз, на оној страни), гдје је нешто друго него „на овој страни“. Прелаз, дистанца, неизвјесност, нешто другачије и нешто друго.
Око тога „прелаза“ или те „штреке“ ауторка је исплела вијенац слика, сцена, лирских стања служећи се језиком свога „ја“ или своје лирске јунакиње, која говором обједињује сва времена која је прошла.
Некако се често догађа да се слике или атрибути предмета (одбаченост, изанђалост, неупотребљивост) осјећају као порука о човјеку (Огуљен), и то су добри тренуци ове лирике.
Дакле, осим изразите језичке иновативности и, могло би се рећи, експеримента, осим језичке документарности (уношење ријечи које нестају с генерацијом која одлази из живота; рјечник на крају књиге), овај рукопис је лирска панорама женског бића и живота жене/дјевојке у старом, већ изгубљеном простору крајишких Срба.”