Predavanje dr Ivane Uspenski – biografija
Savremene definicije opisuju signal kao merljivu fizičku veličinu ili impuls (npr. električni napon ili magnetno polje) koji imaju mogućnost prenosa informacija. Živimo u vremenu u kome je svaka arhitektura komunikacije i kulturalne razmene direktno uslovljena transformacijom i medijacijom kulturalnih artefakata, njihovom dekonstrukcijom, prevođenjem u set digitalnih signala i tek putem interfejsa rekonstruisanog u željeni interpretativni objekat. Distanca između inicijalne realnosti artefakta i njegove pojavnosti, načina na koji se uključuje u kulturalne diskurse postaje sve veća, toliko da se artefakt i njegova manifestacija gube, nestaju na horizontima tog diskursa, dok signal postaje to rastuće značenjsko telo ili po rečima Bodrijara simulakrum dobija kvalitet ontološkog entiteta: kopija bez originala postaje entitet po sebi, nastavlja da samostalno funkcioniše i cirkuliše u celokupnim institucijama društva i kulture, proizvodeći čitav niz novih interpretativnih i teorijsko-problemskih praksi koje zbirno nazivamo kulturom signala.
Kultura signala dovela je do dramatičnih promene u industriji advertajzinga, kroz redefinisanje teorija publike, politike identiteta, sa posebnim akcentom na fenomen automatizovanih digitalnih persona, ali i dovela do pojave novog pravca u umetnosti – Data Art, u kome mapiranje samog signala, njegova vizuelna ili akustička registracija, nezavisno od sadržaja informacije koju prenosi, postaje predmet jedne nove, proceduralne estetike i novog načina interpretiranja i valorizacije umetničkog dela.