DISTRAKCIJE
Marija Labudović Pantelić
8 – 19. 10. 2024.
Likovna galerija
Distrakcije
U samom nazivu izložbe Distrakcije, umetnica koristi množinu upućujući na mnoštvo oblika ispoljavanja ove imenice, to jest pojma koji nam govori o radnji ometanja naše pažnje ili aktivnosti. Sve učestalije distrakcije, koje se dešavaju u različitim sferama našeg polja delovanja, iziskuju i najrazličitije pojedinačne ili kolektivne strategije, kako bi se umanjio njihov loš rezultat i posledica. Ovaj sve aktuelniji društveni problem vrlo logično nametnuo se kao tačka razmišljanja jedne savremene umetničke prakse, Marije Labudović Pantelić. Promišljanje ove teme deo je njenog doktorskog umetničkog projekta Dijalog ̶ intermedijalni odnos tekstila i fotografije. Diverzitet samog pojma omogućava lepezu mogućnosti koje umetnica vešto koristi da izrazi svoju dilemu ili zapažanje. Svaku ideju koju umetnica promišlja, otkriva i razotkriva, pokušava da reši kroz različite umetničke postupke, medije i materijale. Time usložnjava celu izložbu, nudeći nekoliko segmenata, prilazi tematici iz više uglova, a opet dajući posmatraču slobodu da postavi sopstvenu perspektivu posmatranja i zaključivanja.
Zajednički imenitelji svake particije su svila, fotografija i crtež kao fizički nosioci rada, dok bi mislenost radova tretirala sećanje, kroz prizmu trajanja, osvešćivanja, svesnosti, intuitivnosti, promenljivosti, odsutnosti i prisutnosti.
Vrlo promišljeno biranje svile kao materijalnosti, koja ima čitav skup karakteristika, koje učvršćuju teoriju koju Marija likovno postavlja. Ne slučajno, koristi sirovost svile, njenu krhkost, nežnost, tajnovitost i transparentnost, tradicionalnost i savremenost, ekskluzivnost.
Paralelno sa svim umetničkim procesima kojima se od početaka Marija bavi, teče i njeno neprestano bavljenje ili korišćenje fotografije, kao beleženje i prikupljanje građe, koja će u nekom trenutku biti inkorporirana u neki od njenih aktuelnih procesa. Time ona neprestano prožima likovno i primenjeno, idejno i materijalno, prisutno i zaboravljeno. To dnevno i trenutno zapažanje postaje deo beskonačnog i univerzalnog, kako u radu tako i u sećanju.
„Funkcija memorije nije samo sećati se, već takođe odabirati.
Memorija ima smisla jedino kada dolazi do selekcije.
Odabir sećanja sledi različite pravce, često misteriozne.”
Umberto Eko
Ciklusi In continuo (2022) i Poema (2023), problematizuju sećanje, kontinuitet i opstanak, na toj fragilnoj i dugoj liniji između prošlog i sadašnjeg, gde je teško i nepredvidivo odrediti tačku kada to sećanje nestaje, a kada se vraća ili menja svoj oblik, to jest našu percepciju. Marija bira fotografije potpune univerzalnosti, bez vremenskih i prostornih odrednica, kadar koji je svačiji i ničiji, svima blizak, a niko ga ne poseduje. Svaki taj kadar postaje podsticaj da se pojedinačno bavimo temom memorije, naše i ukupne. Snopovi niti koje se proizvoljno spuštaju ispisuju te linije sećanja i njihovu nepredvidivost kroz likovnu formu.
Rad Poema referira na postupak i efekat poezije, gde se kadrovi poput stihova smenjuju, izazivajući prilično apstraktne i intuitivne misli, iako ispred sebe imamo konkretne slike, one dišu dinamikom slobode i proizvoljnosti kojom ćemo ih tretirati. Likovno, oni su akvarelni u svojoj trenutnosti, poput obrisa nejasnog i lirskog. Fragilnost biranog materijala mami pažljivost konzumenta u ophođenju i tretiranju.
Primarni nam je utisak da Marija ispituje međusobne odnose tekstila i fotografije, kroz njihovo neprestano prožimanje, kao i njihove granice. U toj igri, crtež je neizostavni i konstruktivni deo, kojim je protkan rad. Preklapanjem fotografija, snopovima niti, umetnica gradi crtež, slobodnije i otvorenije forme (ciklus In continuo, ciklus Poema), dok u narednim ciklusima on postaje primaran, tendenciozno jasan, opravdano prisutan i neupitan, centralizovan (ciklus Plavo, ciklus Simbiosis). Marija bira hromatsku bojenost, apstrahuje irelevantne elemente, pa u toj šumi zvukova koje obrađuje i koji su prisutni, pokušava da nađe taj jedan kadar, jednu misao, jednu sliku, kojoj želi da se posveti, uprkos distrakcijama likovne ili životne prirode.
Temu prirode iz ugla čoveka i njihovog odnosa konkretnije obrađuje u ciklusu Plavo i ciklusu Simbiosis, gde govori o artificijelnom kroz crtež i prirodi kroz fotografije pejzaža. Pokušava da izoluje segmente fotografije, iscrtavajući ih koncem koji se lako izvlači. Crtež postaje lomljiv i lako devastiran, kao i sama priroda, kao i sećanje. Sceničnost ambijenta koju čovek kreira lako se naruši, dugotrajni procesi organskog kreiranja, ireverzibilnog su karaktera, a podložni su brzom uništenju.
Kroz ciklus Consequences, koji tekstualno aludira na posledice, možemo doći do potencijalnog zaključka. Matematički proračuni i znanstvenost često ne mogu biti potpuno sprovedeni u delo, što Marija potvrđuje svojim radom. Geometrijske forme i proračuni su gotovo neizvodljivi u tekstilu, vidljivo je u krajnjoj izvedbi i vrlo nepreciznim ivicama ove krstaste forme, koja bi trebala formirati savršenu mrežu kocke. Svi zaleti čoveka za transformacijom prirode, kao i umetnika za osvajanje umetničkog prostora, apsurdni su bez intuitivnosti, slobode, unutarnje povezanosti, beskompromisnog davanja. Sitne nesavršenosti su duboka emotivna povezanost koja revitalizuje i osnažuje.
Prisutna formalna slojevitost u likovnim procesima Marijinog rada, kontekstualizuje materijalne i nematerijalne vrednosti sećanja, usložnjavajući perspektive posmatranja i sagledavanja. Ona istražuje temporalnost sećanja, virtuelni prostor uma, nijansiranost naših slika koje pripadaju memoriji u negativu ili pozitivu. Prizori naših misli obesmišljavaju našu potrebu za konačnošću i posedovanjem sećanja, drveća ili osoba.
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
Biografiju umetnice možete da pročitate ovde.
Izložba će biti otvorena do 19. 10. 2024. radnim danima od 10 do 20, subotom od 10 do 16 časova.