Autor fotografija Velibor Žitarević
Oni koji su otišli
Serija ovih kombinovanih tehnika/crteža prikazuje različite prostore, enterijere i eksterijere, koji su samo na prvi pogled realistični. Nemaju za cilj opis konkretne arhitekture već njeno korišćenje radi akcentovanja onoga što u njoj nedostaje.
Svi prostori prikazani u ovoj seriji metaforičkog su karaktera i njihov realan izgled je uslovljen emocijama po kojima su zapamćeni. Kao što se u snovima ne pitamo o verodostojnosti prostorija u kojima se događaji odvijaju, ovi prostori su pre konstrukti uma u kojima se sećanja na realne prostore mešaju sa emocijama koje smo proživeli kada smo u njima boravili i sa sećanjima na ljude sa kojima smo tada bili.
Takav prostor – mentalna projekcija, sa svojim čudnim perspektivama i osvetljenjima, kontrastima elemenata i upadljivim ljudskim odsustvom ima za cilj da u posmatraču evocira lične konstrukcije onoga što je ostalo samo u fragmentima sećanja gde se zbiraju viđena mesta, prošlost i samoća.
Jovana Tucović
Biografiju umetnice možete pročitati ovde.
Punoća praznog prostora
Radovi predstavljeni na izložbi pod nazivom ”Oni koji su otišli” prizvali su mi u sećanje rečenicu jednog pisca koja glasi: ”Cinik vidi prazninu; pesnik, sve ono što prazninu ispunjava”. I zaista, ako se radovi Jovane Tucović gledaju hladno i sa distance, u njima se vide samo prazni prostori, bez ljudi, koji isijavaju osećanje tuge i usamljenosti. Ako se, međutim, na ove radove odgovori izvesnim kreativnim uživljavanjem, u njima se, pored tuge i usamljenosti, oseća toplina ljudskog prisustva. Uprkos činjenici da na slikama i crtežima ljudi gotovo nema. Tačnije, upravo zbog toga što ljudi nema, a njihovo odsustvo je umetnički vešto naglašeno, oseća se da su oni tu, u svakom od ovih prizora. Oni su prizvani upravo svojim odsustvom.
Prisustvo ljudi na ovim radovima postignuto je na još jedan, izuzetno suptilan način. Na prvi pogled, pusti prostori na ovim slikama imaju realne konture. Međutim, ubrzo se otkriva da to nije tako. Poigravajući se svetlom koje obasjava zidove prostorija, stepeništa i stubove koji asociraju na neka minula vremena, prazno gledalište, kao i delove nameštaja, metalne, kamene i staklene površine, Jovana je uspela da stvori utisak da to nisu obrisi realnih prostora. Površine kao da su više obasjane iznutra, dok svetlo treperi ispred njih; linije se na trenutak tanje i gube, a onda ponovo izvijaju. Otuda utisak da ovde nisu date konture realnih i konkretnih prostora nego pre konture naših mentalnih slika tih prostora. Ovi prostori kao da su viđeni, a potom zaboravljeni; i kao da su ponovo oživljeni, i delimično preoblikovani, u mašti, sećanju ili snu. Pri čemu, a to je svojevrsna ”dvostruka ekspozicija” ovog slikarstva, ti prizori se u samom procesu rada ponovo menjaju i zadobijaju novi oblik, predočen na slikama i crtežima.
U ovom stvaralaštvu postoji tiha zapitanost nad prirodom stvarnosti. Pa ipak, njen status se ne dovodi u pitanje. Insistira se pre svega na ličnom doživljaju te stvarnosti, i na važnosti, reklo bi se i nasušnoj potrebi, njenog preoblikovanja kroz stvaralački proces. Naša likovna umetnica, nema sumnje, svet i sam medij u kojem stvara ne gleda hladnim i ciničnim nego poetskim pogledom. Vidi se to jasno iz rada pod nazivom ”Jutro” na kojoj je predstavljena figura dečaka. To je jedna od retkih pojava ljudi na ovim radovima. Na dečakovom licu vidimo da se u njegovoj duši ukrstilo više osećanja, od kojih su neka međusobno suprotstavljena, i da su se sva ta osećanja slila u jedan izraz lica, u delom pažljiv a delom odsutan pogled, u kome se ogleda čuđenje i zapitanost, zbunjenost, opiranje, možda čak i blaga tuga. Dečakovo lice u snažnom je kontrastu sa hladnim i otuđenim ambijentom oko njega, a opet, kao da na neki način lik izvire iz tog okolnog prostora, ili pak u njega uvire. Plastičnost lika dečaka podseća nas na to da se Jovana Tucović bavi i vajarstvom, i da vrlo dobro ume da oseti predmete i bića u njihovoj prostornoj dimenziji. Ovaj dečak osnažuje sugestuju da na slikama i crtežima nisu realni prostori nego slike iz mašte. Možda upravo iz mašte dečakove. I da ih on u trenutku napregnute pažnje oživljava u svojoj svesti. A sledeći ideju ”dvostruke ekspozicije” posmatrač ovih radova, ako prihvati svojevrsnu igru koju je započela naša umetnica, može da stekne utisak da je upravo on, dok ih posmatra, tvorac tih prizora.
Toplina ljudskog prisustva postignuta je još jednim sredstvom, a to je – dijalog. Jovana ovim radovima započinje razgovor sa samom sobom, sa životom i pojavama u svetu, sa likovnom tradicijom koja joj prethodi i, posebno, razgovor sa likovnim stvaralaštvom svog oca. Rad pod nazivom ”Oni koji su ostali” osim što predstavlja uspeo i brižljivo izveden omaž očevom slikarstvu, pokazuje i ono što čini umetničku posebnost Jovane Tucović. Preuzimajući ambijent sa očevog triptiha pod nazivom ”Da ne budem zauvek ja”, Jovana je i ovu svoju sliku lišila ljudskog prisustva. Na Milanovoj slici ima više ljudi, dok su na Jovaninoj slici u prvi plan došli pozornica, prazne stolice gledališta, delovi scenografije i rekviziti. Ova slika svedoči o dubinskom i prisnom dijalogu koji naša umetnica vodi sa svojim ocem i njegovim stvaralaštvom, o dijalogu koji je nastavljen i nakon očevog odlaska sa životne scene. Poigravanje sa svetlom i konturama predmeta, zahvaljujući čemu i ovaj prostor osećamo pre svega kao deo jedne unutrašnje arhitekture, i izuzetno brižljiva realizacija slike, čine da ovo delo zrači toplinom ljudskog prisustva i posebnom snagom.
Umetnička avantura Jovane Tucović odvija se u prostoru omeđenom brojnim suprotnostima. S jedne strane, imamo puste prostore, bez ljudi, prikazane nijansama hladnih tonova, u prelivima sive, zelene i plave boje, koji bude osećanje usamljenosti. S druge, ona na slikama i crtežima uspeva da stvori efekat toplog ljudskog prisustva. Ove suprotnosti naglašene su i nazivima nekih slika, pa ćemo uz rad ”Oni koji su otišli” susresti sliku ”Oni koji su ostali”. Svetu jave, iz kojih potiču prikazani prostori, suprotstavljen je svet snova i mašte koji kao da polaže više prava na prikazane prizore. Uz mladalački otvorenu razigranost nalazimo duboku zapitanost nad smislom postojanja. A nasuprot stvaralačkoj radosti i predavanju slikarskoj igri, ovi radovi otkrivaju melanholičnu misao o nestalnoj i prolaznoj prirodi sveta i pojava u njemu.
Ove suprotnosti nisu znak slabosti nego, naprotiv, umetničke snage i autentičnosti. ”Bez suprotnosti nema napretka” – zapisao je engleski pesnik i slikar Vilijam Blejk, koji je verovao da upravo stvaralaštvo u okvirima suprotnosti umetnika dovodi do praga njegove vizije sveta. U tom smislu, i Jovana Tucović nagoveštava svoj dalji rast i napredak, zbog čega ja sa velikom nadom i nestrpljenjem čekam njene buduće radove.
Vojislav Karanović
Katalog izložbe možete pogledati ovde.
Izložba će biti otvorena do 12. septembra.