Oštećene situacije
Zašto se čovek skoro uvek vraća u prošlost i pokušava da je rekonstruiše i objasni? Zar sadašnjost nije dovoljno inspirativna, upitna i pokretačka? Kao strastvenom, a ne isključivo racionalnom biću, čoveku je potrebna patetična reč i slika. Ne tvrdi Hegel slučajno da se mnoštvo svakodnevnog sveta, raznovrsnost neposrednog ruši u času kad nastupa racionalno mišljenje.
Radovi koje predstavljam na izložbi tiču se dokumentovanja prošlosti. O većini prikazanih događaja ništa ne znam jer sam pronašavši stare, odbačene fotografije odlučila da ih spasem od zaborava. Njihov vremenski raspon kreće se od kraja 60-tih godina prošlog veka do danas. Prikazane slike su za svakoga, osim za potomke njihovih aktera, frejmovi neodgledanih filmova. Na njima je raspon emocija koji se kreće od ekstremne sreće i veselja do tuge, patosa. Uzeti frejmovi su nalik prizorima iz Čehovljevih drama, gde nas više od radnje obuzimaju likovi i atmosfera.
Susrećući se sa odbačenim foto materijalom o kojem ne zna ništa ili onim na kojem je vinovnik proživljenog, čovek se izlaže agresiji iracionalnih ideja i impulsa. Neželjenim – odbačenim sećanjima dajem novi život i tako se neumitno prošlost kombinuje sa sadašnjošću i ponovo pojavljuje. Pored takvih naizgled proizvoljnih sadržaja drugi segmet postavke čine moje subjektivne proživljene sekvence na ruševinama hotela Fjord koji se nalazi u Crnoj Gori ( kao svedočanstva posleratne jugoslovenske arhitekture) i čiji tragovi sad egzistiraju samo kroz formu fotografije, jer od hotela nije ostalo ništa.
Da li je čovečanstvo kojem stremimo utopistički poduhvat ili iskrena želja za humanijim društvom? Kakav je grad sa svojom memorijom i da li grad doživljava svoju propast, podvrgnut tehnološkim uticajima? Da li grad gubi jedinstvo i transformiše se u prostor „rata“ i virtuelni prostor telekomunikacija? Da li se, kao što je Pol Virilio nagovestio, iza te veštački izazvane brzine nazire sklonost ka inerciji?
Nalazim da moji radovi predstavljaju grčevit otpor ubrzanosti i težnju ka vrsti autorefleksije ne samo mene kao pojedinca nego i svih nas kao entiteta i kolektiva.
Jelena Aranđelović
Jelena Aranđelović je diplomirala (2003) i magistrirala (2008) slikarstvo na FLU (Fakultet likovnih umetnosti) u Beogradu. Studirala je 2004/05. na ENSBI (École nationale supérieure des beaux-arts) kao stipendista Francuske Ambasade. Boravila je 2006/07. u la Cité internationale des arts u Parizu. Dobitnica je stipendije Kraljevine Norveške (2002), stipendije Francuskog kulturnog centra (2004) kao i stipendije za talente iz fonda Republike Srbije za vreme studija. Član je ULUS-a od 2003, a u statusu samostalnog umetnika Srbije od 2006. Izlaže samostalno i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Trenutno živi i stvara u Beogradu.
kontakt – јarandjelovic@yahoo.com
instagram-jelena.arandjelovic
www.jelenaarandjelovic.wordpress.com
Izložba će biti otvorena do 14.3.2020. svakog dana od 10 do 20 sati, osim nedelje.
Izložba „Oštećene situacije“ Jelene Aranđelović u Kolarčevoj zadužbini
U današnjici u kojoj čovek pravi sve brže, ali i teže korake u trci sa neuhvatljivim vremenom, u stvarnosti u kojoj rutina oduzima volju za duhovnim napretkom, u svetu u kojem je virtualna pojavnost bitnija od realnog života, teško je imati hrabrosti osloboditi se okova savremenosti i okrenuti se istinskoj osećajnosti.
Takvu hrabrost umetnica Jelena Aranđelović pokazuje na samostalnoj izložbi „Oštećene situacije“ u galeriji Kolarčeve zadužbine, nastavljajući svoj višegodišnji „grčevit otpor ubrzanosti“. Misao o prkosnoj borbi protiv savremenog tempa života se vizualizuje na različite načine u dve tematski i stilski odvojene celine, čija je zaokruženost i jedinstvo nesumnjivo.
U seriji koja predstavlja ruševine kotorskog hotela „Fjord“ prizori su, s jedne strane, sentimentalni osvrt na nekada kultni jugoslovenski hotel u kojem je umetnica boravila. Ipak, s druge, značajnije strane, ova dela su snažna kritika neodgovorne privatizacije, ostavljanja građevina da ih vreme i nebriga izjeda, čime ne samo da se urušava konkretna arhitektonska struktura, već cela njena društvena, kulturna i evokativna vrednost. U grubo, robusno okruženje betona i žica, u monohromne odnose sivog i okera, umetnica smešta ljudske figure i akcente intenzivnih, vedrih boja. Svesno ili ne, ostvarujući nežnost u izrazu, pruža nam tračak nade, nagoveštaj mogućeg novog života.
Crteži i slike inspirisani uobičajenim momentima iz naših života – od prvih dečjih malih poduhvata, preko porodičnih okupljanja, do sahrana i svadbi – predstavljaju odbranu osećajnosti i sećanja. Ovi motivi, smireni i jasni, mogu se, u današnjem vremenu konstantnog tehnološkog razvoja i nadiranja informacija, činiti anahronim, utopijskim ili čak patetičnim. Međutim, oni su oličenje fenomena koji su permanentni i repetitivni u vremenu u kojem malo šta ostaje postojano. Zato, iako su izvori ovih crteža i uljanih slika zapravo fotografije na koje je autorka slučajno nailazila, bez saznanja o njihovim akterima, oni su univerzalni prizori stvarnog života. Dva polariteta ljudske osećajnosti, oslikana u scenama sahrane i svadbe, ujedinjuju sve pojedince u opšte ljudsko osećanje.
Jelena Aranđelović nas ovom izložbom poziva da usporimo na trenutak, pažljivo pogledamo radove i u sebi pronađemo sentiment koji je tako lako zagubiti u haosu svakodnevnice. Poetika ove nagrađivane umetnice predstavlja odlučnu opomenu čovečanstvu, upozorenje na opasnost od prepuštanja sterilnom, mehaničkom svetu bez sećanja i emocija.
Jefimija Đokić, dipl.ist. um. i članica Saveta mladih Galerije