Izložba
PORTRET
Marija Zdravković
12 – 23. 3. 2024.
Likovna galerija
DIRLjIVOST IŠČAŠENjA
Čemu portret danas? To se još 1936. godine zapitao Valter Benjamin, uvažavajući okolnost da je pojavom fotoaparata portret moguće napraviti i reprodukovati znatno brže i jeftinije nego što su vekovima činili slikari i vajari. Čemu portret danas, osamdeset osam godina nakon objavljivanja eseja „Umetničko delo u doba njegove tehničke reprodukcije“, kada gotovo svaki građanin planete dnevno napravi par desetina portreta kamerom svog telefona? U trenutku pisanja teksta, hashtag #portrait na Instagramu nudi 185 miliona rezultata, dok nam sam Instagram nudi još nekoliko desetina srodnih hashtag odrednica kojima je obeleženo još nekoliko stotina miliona portreta.
Neobuzdana je ljudska potreba da se mimezis kamere upodobi sopstvenom osećanju nečijeg lica, da se „ispegla“ u Photoshop-u, provuče kroz filter ili aplicira nekakva ekstenzija. A ako je već tako, ako je nečiji portret danas moguće upodobiti sopstvenom nahođenju sa samo nekoliko klikova ili poteza prstiju, čemu onda dugotrajan i zamoran posao iscrtavanja i oslikavanja lika na platnu? Na prvi pogled se može činiti paradoksalnim, ali portret je baš zbog toga potrebniji više nego ikada do sada; tačnije, portret izrađen na način na koji to čini Marija Zdravković. Njeni portreti ne prate trendove mimetičke besprekornosti kojima obiluju društvene mreže i Internet platforme za emitovanje video sadržaja, njeni radovi se ne mogu ukalupiti u danas sve popularnije pojave kao što su kursevi slikanja sastavljeni od nekoliko suvoparnih časova, koji čine da između postupka izrade portreta i završnog računa vaše firme ne postoji ama baš nikakva razlika. Ono što portrete Marije Zdravković čini drugačijim, usudio bih se reći, posebnim, jeste što efikasnost žrtvuje zarad studioznosti, što raspored crta nečijeg lica i njegove anatomske karakteristike stavlja u drugi plan, a pažnju posvećuje intimnom osećanju osobe koja sedi pred njom. Autorka i model doslovno dele isti vazduh u Marijinom ateljeu, među njima se javlja odnos u kom se jedna drugom postepeno otkrivaju i ogoljavaju. Zurenjem u nečije lice, posle nekoliko sati, sa vašeg pogleda spada skrama predubeđenja kako bi neko „trebalo“ da izgleda, kako ga razume kamera (ili kako je u prošlosti nekoga trebalo da vide sledbenici ili podanici) i otvara se prostor da upoznate karakter, onakvim kako ga vi doživljavate, neposredno i autentično.
Sledstveno tome, Marija Zdravković na neodoljivo dirljiv način u pomoć poziva velike uzore iz prošlog veka, pre svega Lisjena Frojda, oslanjajući se na umetnikove reči koje govore o tome da njegova ideja portretisanja dolazi iz nezadovoljstva što portreti treba da podsećaju na ljude: „želim da moji portreti budu portreti tih ljudi, a ne da im nalikuju.“ Nije zgoreg pogledati Frojdov „Poslednji portret“ rađen u periodu od 1976. do 1977. godine, koji je po tradicionalnim slikarskim ukusima nedovršen; na licu portretisane žene uočavamo blago predimenzionirana iščašenja, koja autor ne koristi kako bi „razvalio“ formu u maniru ekspresionista, već kao akcenat pomoću koga njegov likovni jezik stiče osebujnost.
Modeli Marije Zdravković su žene koje uglavnom setno gledaju direktno u posmatrača (sem u slučaju „Majke“ i „Zlate“ – što bi moglo da sugeriše da u pomoć treba da pozovemo jednog drugog Frojda, Lisjenovog dedu). Njihove oči su, baš kao kod Frojda, blago predimenzionirane, pune suzdržavajuće tenzije i ranjivosti. Marija je uspela da na platnu zarobi izraz ranjivosti i nežnosti osoba koje je portretisala, a da – paradoksalno – u njihovoj emanirajućoj melanholiji pronađe nešto što je istovremeno dostojanstveno i stameno. Marijini portreti nisu predstave poraženih žena; one su samosvojne i prkosne, njihova delimično izdužena lica im daju izvestan sakralni, gotovo arhetipski prizvuk.
Autorka se umešno poigrava sa pojmom iščašenja, sa onim što bismo kolokvijalno mogli nazvati greškom, a zapravo je jedna od najblagotvornijih pojava u stvaranju umetnosti. Uživajući u portretima Marije Zdravković setio sam se priče Kita Ričardsa o tome kako nastaju njegove pesme: „Sednem za klavir ili uzmem gitaru“, veli matori bluzer, „i uz malo sreće, shvatim da je deo neke stare pesme koji sam pogrešno odsvirao zapravo postao početak potpuno nove pesme. Dakle, iste note, ista lestvica, ista skala, u istom ključu, a dve potpuno jedinstvene pesme.“
Marijin i moj kolega je jednom prilikom rekao da za njega crtež predstavlja „intimno razjašnjenje sveta“, a ja ne mogu da se otmem utisku da su Marijine slike nastale upravo na tragu toga – ispredanju intimnog mikrokosmosa koji za cilj ima da pretumba postojeći poredak i skroji harmoničan i postojan svet u kom će svako ko stane ispred njenih portreta biti oplemenjen i dirnut.
Ima li ičeg lepšeg što umetnost može da nam pruži?
Luka Tripković
Marija Zdravković rođena je 1980. godine u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo (2010) u klasi profesora Slobodana Roksandića. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije.
Od 2022. godine radi kao asistent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.
Izložba će biti otvorena do 23. 3. 2024. radnim danima od 10 do 20, subotom od 10 do 16 časova.