Priča o usamljenosti
Predrag Đorđević
30.8-17.9.2022.
Likovna galerija
Slika u slici ili priča o usamljenosti
Moj prvi susret sa slikama Predraga Đorđevića je bio jedno fantastično iznenađenje, istinsko otkrovenje nečeg potpuno nezamislivog i neočekivanog. Na prvi pogled oko registruje samo lepe žene, pejzaže biblijske lepote, ušuškane kućice, zelenilo, cveće na kojem odmaram oči, osećam sunčeve zrake i skoro da čujem tihi zuj insekata ako zatvorim oči. Drugi, rendgenski pogled mogućan je tek po „otvaranju slike“, potezu koji magično otkriva potpuno drugu priču i donosi bezbroj tema za razmišljanje i tumačenje.
Predragovi idilični pejzaži se kao u filmu sa neočekivanim završetkom pretvaraju u svoju suprotnost jednostavnim pokretom koji uništava magiju. Slikar je uspeo da uhvati svet idealne lepote i harmonije prirode u kojem se ne naslućuje trenutak trajne promene inicirane nepredvidljivim pritiskom na neko dugme a koje sa sobom donosi haos, beznađe i mrak. Svaka od slika se može posmatrati i kao paralelni dvojni svet u kojem je moguće očitati dualnost ženskog i muškog principa koji postoje svaki u svom univerzumu ali su neraskidivo povezani: ženskog principa kreacije koji se ogleda u stvaranju doma i održavanju ognjišta i muškog principa destrukcije prikazanog kroz oružja masovnog uništenja i vatru. Nažalost, stvarnost 21. veka samo potvrđuje slikarevu viziju, sukob dobra i zla ne prestaje, mir i rat se smenjuju, sagrađeno se ruši, srušeno se obnavlja i ponovo gradi. Na taj način potvrđuje se neprestana promenljivost i prolaznost sveta u kojem živimo.
Tema promena i nestalnosti se nastavlja i kroz sledeći ciklus „Kamiona“ – kamion na drumu, monolit u pokretu podseća na moćne dinosauruse koji su nekada davno živeli na tim fascinantnim prostorima. Kamion bez vozača jasno šalje poruku o nebitnosti ljudi, ovde kao da drumska krstarica sama klizi kroz mrak dok svetlost farova osvetljava put ispred. Kroz ovu vožnju relativizuje se i prostor i vreme. Poistovećuje se vozač sa vozilom, putem, sumrakom, planinama, kao da sam nevidljivi vozač postaje put, postaju jedno, gubi se vreme i prostor, brišu se granice između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, nastaje jedinstvo sa Univerzumom. Nama se čini da putujemo, ostajući uvek na konstantnoj udaljenosti od sebe samih i svih ostalih, praktično ne menjajući ništa, dodajući tek pokoje zrnce nekog novog doživljaja u otežali prtljag sećanja i prethodnih iskustava.
Pri pogledu na Predragove slike pada mi na pamet Sartrova misao „Čovek je suvišan u svemu.“ Odsustvo ljudi govori mnogo rečitije o slikarevom stavu prema savremenom društvu i civilizaciji od njihovog prisustva. Slikar kroz svoju viziju darom proroka predstavlja postapokaliptični predeo: nigde nikog, kao da je kraj sveta, kao da nam time jasno poručuje da je svako osuđen sam na sebe. Pa ipak, oseća se prisustvo ljudi, oni su tu, kao prognani nevidljivi akteri, oni su ti koji su sazidali kuće, proizveli sredstva masovnog uništenja, zapalili vatre…
Prekrasne ali usamljene žene, uprkos velikom broju mogućnosti za potencijalno društvo prikazanih kroz mnoštvo ličnih oglasa za upoznavanje partnera ostaju same, reflektujući konstantan konflikt između želja i realnosti, dubok strah od samoće nadjačan strahom od vezivanja. Vreme od nastanka ovih slika do danas ne menja ništa na aktuelnosti – može se slobodno reći da čak novo doba pojačava sve strahove i intenzivira osećaj usamljenosti do te mere da se usamljenost naziva „bolešću modernog doba“. Toliko mogućnosti, a tolika usamljenost pokazuje maksimum apsurda našeg doba danas kada smo kroz tehnologije svi povezani iluzijom blizine i dostupnosti a opet tako sami. Čini mi se da je zajednički imenitelj većini Predragovih radova usamljenost i otuđenost od svega i svih. Stalno prisutna dinamika sukoba spoljašnjeg i unutrašnjeg sadržaja, borba između onog što jesmo i onoga što želimo da budemo, konflikt između strahova i želja, neprekidna neizlečiva usamljenost.
Predrag nam svakom svojom slikom priča neku svoju priču, prenoseći nešto što je njemu bitno, nevažno da li je to jednostavna poruka ili univerzalna pouka. Blind ram za ovog slikara više nije isključivo nosilac platna već osnovni medijum na kojem on prezentuje ideju koja nam se svom silinom urezuje u um. Ni izbor materijala na kojem ovaj slikar radi nije ni najmanje slučajan: drvo, taj plemić među prirodnim materijalima nastavlja svoj život kao glavni junak kroz slike i predmete lepote stremeći večnosti. Upravo implementirajući tradicionalne motive i igrajući se bojama i šarama, Predrag na najlepši mogući način odaje omaž svojim precima i nacionalnom nasleđu, tako često zapostavljenim u modernoj umetnosti, i tako pravi most od prošlosti preko budućnosti ka večnosti.
Ana Sarić Bulat
Biografiju umetnika možete pročitati ovde.
Izložba će biti otvorena do 17.9.2022. radnim danima od 10 do 20, subotom od 10 do 16 časova.