“Све је далеко, близу је само нутрина
Препуна и тесна попут гнезда,
А с оним што у себи крије
Неизрецива јe као дубина.“
Р. М. Рилке
Нежне скулптуре
Заокупљени проблемом односа између онога што се објективно опажа и онога што субјективно може да се појми, стварност доживљавамо у подручју између унутрашње реалности и реалности света који је спољашњи. Унутарња стања, места и простори, када су артикулисани у форме уметности, као огледало стоје наспрам, па се тако стваралац истих огледа у самом себи, потекао из себе, и себи и другима видљив. Отеловљење тих унутарњих стања метафора je једног фикционалног карактера који има, како Бергсон каже, исто индивидуално присуство као и реална особа. Управо уплив у тај свет имагинарног који постоји као реална могућност може бити значајнији и стварнији и од стварности, јер за људско биће „без употребе илузије нема значења у идеји односа са једним објектом, од стране других опаженим као спољашњи за то биће“. Сходно томе, и назив ове изложбе, именовање скулптура и тематско одређење упућују на онај ниво где простор може бити трансформисан у енергетско поље (тела), не само у физички реалан ентитет, проблематизујући епистемологију „телеприсутности“.
Скулптуре које приказујем на изложби представљају серијско истраживање једне идеје, форме и материјала и тек након одређеног временског периода понављање доводи до иновације. То су геометризовани облици развијени репетицијом, редуковане форме које нису фигуративне, али ипак призивају асоцијацију телесног, бујности, чулности, интимности. Овалне, обле или округле – евоцирају женско тело, као кућиште, место женског, резервоар енергије, извор и порекло. Оне су репрезенти дуалистичког односа нежног и чврстог, суптилног и бруталног, баналности материјалног и рафинираности перцепције…; идеје растезања граница појмљивости виђеног, призивања метафизичког тумачења и доживљаја/стања понирања у дубине бића, одмах! И тај пут меандрира од артифицијелне форме чврсте материјалности до зјапеће празнине рупе, као лица и наличја Једног, да би се „унутрашња нужност“ смирила у материјализацији.
Аутор
ЈУЛИЈАНА ПРОТИЋ
- дипломирала је на ФПУ у Београду, на Катедри за вајарство.
- магистрирала је на Постдипломским интердисциплинарним студијама на Универзитету уметности у Београду, на Групи за дигиталну уметност, са тезом „Вајање звуком“.
- докторирала je на Докторским уметничким студијама Универзитета уметности у Београду, на Групи за дигиталну уметност, са тезом “Од А…Морфогенеза психоакустичне анимације облика (анимација функционалних модела симултаног генерисања облика модулирањем покрета и звука)“.
Завршила је едукацију у области психодраме при Регионалној асоцијацији за психодраму и интегративну примену психотерапије, у сарадњи са Српским психодрамским друштвом „Морено“ и модул ПДЈА, уводни део – Интегративни приступ психодраме и Јунговске аналитичке психологије.
Запослена је у статусу доцента на ФПУ у Београду. Живи у Београду.
Активно излаже своје уметничке радове од 1993. године и броји тринаест самосталних и преко сто групних изложби, учешће на десет ликовних колонија и вајарских симпозијума; студијски боравак 2012. у Cité Internationale des Arts у Паризу; две значајне награде за визуелно стваралаштво, неколико реализованих трофеја итд. Учествовала je на изради великог броја сценографија за потребе филмске, позоришне и тв продукције, као и у визуелном обликовању презентација разних компанија и музеја.
Члан je УЛУС-а, Удружења филмских и телевизијских уметничких сарадника Србије, Српске психодрамске асоцијације СПА МОРЕНО, Регионалне асоцијације за психодраму и интегративну примену психотерапије РАИП и члан театарске трупе Playback Beograd.
Контакт: julijana.protic@gmail.com
Изложба ће бити отворена до 22.2.2020. сваког дана од 10 до 20 сати, осим недеље.