Изложба „Свилене гаће“, кроз мултидисциплинарни приступ, обједињавањем колажне инсталације од документарног материјала из различитих епоха и културних контекста, покретне скулптуре, графика и објеката, на духовит и неконвенционалан начин приступа теми брисања границе између традиционалних категоризација симбола и РЕапропријације женског простора. Радови позивају гледаоце да истраже многоструке визуелне референце, пре него да нуде готове закључке.
Фокус на један од симбола боксерске униформе није само покушај да се укаже на неке парадоксе и контрадикције нераскидиве са спортом, већ и на приказ ове одеће као симбола који осветљава конфликтна схватања насиља, гламура, женствености и мужевности. Ношење шортса (карактеристичо за мушкарце) направљеног од сатена (конвенционално женски материјал), постављањем етикете споља и напред, уместо унутра и позади што упућује на ношење наопако и изврнуто, постаје окидач за осветљавање контрадикторних импулса у модерном друштву на тему пола, свлачења, нагости, као и физичких и психолошких капацитета.
У својим текстовима Шели Мекдоналд анализира бокс као апропријацију женског простора, подражено кроз многа његова несвесна својства, међу којима је и боксерска одећа која личи на доњи веш од сатена (гаће, али и огртач). Такође, боксерски ринг види као женски простор, који су присвојили мушкарци у обреду маскулине доминације над ривалом или сопственим одразом у огледалу, док је за боксерке ринг мушки простор поново присвојен у ослобађајућем гесту женске акције и агресије.[1]
Рекламни слогани и исписи типични за комерцијалне пакете кројева, као и илустрације модела у старомодној графичкој штампи, успостављају контекст који разграђује реторику о женским стереотипима и другим времена. Уобичајени термини – лако и брзо, поред других суперлатива и стереотипа описују једнако компликован процес борбе са креирањем нечега отпочетка.
У периоду златног доба модерног бокса, првих деценија 20. века, фини доњи веш (lingerie, који укључује и сензуалне неглижее и подсукње од чипке, шифона и свиле) постао је реакција и продукт конфликтних родних односа. Суфражетски покрет је промовисао море промена у родној политици, док је фини доњи веш носио традиционалну ознаку, печат женствености, који је објектификовао женско тело. Уједно креирање свилених гаћа је и покушај неутралисања оптужби о мушкобањости које је режирала конзервативна штампа и општег негативног наратива према новој жени и покрету за права жена.
[1] Scott, David. The Art and Aesthetics of Boxing, 2008.
Александра Јованић је докторка дигиталне уметности и дипломирана програмерка. У свакодневном истраживању и уметничкој пракси комбинује разне медије – са фокусом на интерактивну уметност, уметничке игре и генеративну уметност. У звању доцента тренутно предаје на сва три нивоа студија, на основним на Факултету ликовних уметности у Београду, на мастер студијама Факултета примењених уметности и уметничким докторским студијама Универзитета уметности у Београду. Као дизајнерка и програмерка ангажована је на значајним веб пројектима, најчеће у области културе и уметности. Поред дизајна за веб, бави се и графичким дизајном, дизајном плаката за филмове, позоришне представе и концерте, и покретном графком за филмове.