ИЗМЕЂУ НАС – Милица Симоновић
И његово постојање као да је свакога дана бивало неприметније и неупадљивије, само доказ о сили понора што своје порекло има у празнини безвремености и миру пустиње и што своје жртве граби не бирајући и одводи их из најтоплије сигурности сређеног живота у тишину, у хладноћу, у лед.
Ужаси леда и мрака, Кристоф Рансмајер
Јавно вођење кроз изложбу 7. маја од 16 до 18 часова.
Молимо све заинтересоване да потврде долазак на for.milica@gmail.com због ограниченог броја посетилаца у Ликовној галерији.
Изложба Милице Симоновић под називом ”Између нас” је на неки начин наставак њеног истраживања започетог у ”Паралелама” прошле године. Ово је друга изложба у низу везана за почетак њеног докторског уметничког истраживања на тему ”Врх и планине”. Иако се фокус померио искључиво на пејзаж, планину, присуство уметнице се осећа у сваком раду.
Пејзаж у новим радовима Милице Симоновић је истовремено величанствен и застрашујући. Колико нас привлачи својом белином, чистотом, сведеношћу форме и минимализном, толико нам звук пуцања леда под ногама, шкрипутање смрзнутог снега и заслепљујућа светлуцава светлост утерује страх у кости и оставља нас без даха.
Миличини зимски предели нису идилични као на Бројгеловим платнима, нису питоми пејзажи већ призори који уливају страхопоштовање. Они нас подсећају да смо у таквом окружењу препуштени сами себи и да између нас и ових планинских дивова постоји веома танка линија између успона и пада. Док осваја врхове, уметница се препушта својеврсном ходочашћу. Она мора да пређе дуг пут телесних и духовних припрема како би прегурала често напоран и непроходан пут. Тананост и суптилност људске душе савршено кореспондира са крхкошћу леда.
Свака ситуација је инспирација. Свака подлога је добра за настанак рада. Милица користи различите медијуме како би забележила своје утиске, звук корачања у снегу, олују која бесни или планину којој стреми. Уметница снима, бележи како видео, тако и аудио записе.
У причу ”Између нас” уводи нас минијатурни акварел, рађен бојама које уметница годинама троши и враћа им се. Симболика сликарске палете отвара пут којем се Милица враћа. Повратак сликарству, повратак уметничком изразу, повратак себи.
Централни рад представља просторну инсталацију: планински врхови у транспарентном клириту са причвршћеним планинарским кочићима-опремом. Као на стакленој плочи, линије планина су брушене, уклапане, испреплетане. То су те висине којима уметница стреми. То су ти успони на којима један погрешан корак може да је кошта великог пада. Освајање планине је темељно припремана мисија.
Уметница нас уводи у своје интимне просторе излажући 60 цртежа на тему врха и обриса планине. Тај број није случајно изабран. Док ходамо и прелазимо погледом преко свих тих врхова и успона у својеврсном фризу планинских венаца, стиче се утисак да корачамо заједно са уметницом и да полако чујемо и откуцаје срца. Њене и наше. Јер приликом идеалног ходања, оптимални откуцаји срца су 60 у једној минути. А у тој једној минути, у тих 60 секунди све може да се промени: временски услови, поглед, пејзаж, звук, боје, падавине.
Велико уље на платну. Снег, вејавица… као да у потезима четкице предосећамо долазак олује. Бела површина платна разиграна је бројним ситним зарезима и линијама које уносе динамику. Слика нас напросто увлачи у себе, не дозвољава да скренемо поглед са те ускомешане масе.
У 7 лигхт боксева распоређене су осликане клиритне плоче, на којима је уметница пажљиво радила интервенције. Оне су видљиве у ситним рупицама, које представљају снег, али и у самом осветљењу планинских врхова који као да исијавају ту белину. И ови призори су лишени људске фигуре.
Физичко присуство уметнице је видљиво једино у два видео рада. На првом видимо Милицу како корача кроз три пејзажа, кроз три годишња доба: кроз снег, у потоку, по планинској стази.
Путовање се завршава видео радом два срца од леда, које се топе у Миличиној шаци. Они су метафора 60 откуцаја, они су фрагменти времена заробљени у леду.
Између уметнице и планина постоји чврста веза. Планине Милици уливају снагу и пуне је енергијом до које је могуће доћи само у таквом окружењу, далеко од ужурбаности градске средине и буке. Човек у сусрету са природом, која неретко уме да буде непредвидива и окрутна, огољен је ушушканости топлог дома и препуштен исконским инстинктима чистог опстанка. Само у том тренутку потпуне безвремености, суочена са стихијом природе, уметница проналази пут који следи срцем.
Ауторка текста: Маја Микић Ландратошке, историчарка уметности
Биографију уметнице можете прочитати овде.
Изложба ће бити отворена до 15. маја 2021. радним данима од 10 до 20 часова, суботом од 10 до 16 часова.