ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА Светлане Волиц NON FINITO, пасаж 4 – Простор између удисаја и издисаја.
Изложба је део манифестације Месец фотографије у Београду и биће отворена до 24. априла 2017. СВАКОГ ДАНА ОД 10 ДО 20 САТИ (СЕМ НЕДЕЉЕ).
НЕВИДЉИВА ПУТОВАЊА
Камера и воз. И једно и друго видови путовања, и једно и друго развијени скоро у исто време. Бленде, тунели, стаклени кровови станица, фотографске плоче и шине, сочива, скретнице… (Џон Берџер и Ен Мајклс, Шине)
Свако путовање, колико год било реално, увек поседује и свој метафорички одраз и за крајњи циљ има управо нашу трансформацију. Само путовање значајно је као и његово одредиште, и процес и циљ једнако суштински за формирање нашег унутрашњег бића. Предели и доживљаји, импресије и сећања обликују нас и наше поимање света. Без обзира на доба у којем се путовање одвијало, процес путовања је носио исту тежину као и његов циљ, само су се функција и начин путовања мењали.
Вековима су путници обилазили међе познатог света као трговци, дипломате, уметници или истраживачи. Њихов пут је био неизоставни део њиховог позива, али и поред тога што одредиште често није било њихов избор, свако путовање их је неминовно одређивало.
Посебан вид путника још од раног средњег века био је путник у потрази за идеалом. Неминовно, тај идеал је био свети и хришћански. Он је био верник и ходочасник на поклоничком походу реликвијама хришћанске прошлости, у трагању за спасењем и опростом. Ипак, за разлику од других путника, ходочасници су већу тежину полагали на сам процес путовања, на могућност одрицања, преисипитивања и коначно окајања које је оно нудило. Управо зато, ходочаснички поход још у доба раног средњег века добија свој симболички и високо алегоријски пандан – своје невидљиво путовање. Досезање Јерусалима више није било кључна одредница, унутрашњи пређени пут је био далеко пресуднији. Ходочашћа су уписала значај путовања као процеса у историју наше цивилизације.
У вековима који су следили, кретање и евокација постаће неодвојиви елеменат доживљаја и виђења простора. Управо та двојност кретања, физичког и духовног, стварног и имагинарног, суштински одређује радове Светлане Волиц. Као и за путнике прошлости, за њу је физички покрет само полазиште једног много дубљег кретања, оног духовног, унутрашњег. Зато је опипљиви свет на њеним фотографијама сведен на апстрактне линије шина које пролећу у магновењу пред нашим очима. Обриси реалног света постају тек назнака, треперава црта, она суптилна међа која раздваја спољашњи од унутрашњег света. Физичко кретање покреће кретање душе, видљиво одређује невидљиво, бришу се границе простора. Растапање простора одређује и растакање граница времена. Заустављено време у трену губи своје одреднице, и постаје заробљени тренутак вечности, non finito. Попут свих идеалних простора наше историје, и унутрашњи простори на фотографијама Светлане Волиц непрегледни су предели безвременог.
Јелена Тодоровић
Светлана Волиц рођена је у Београду 1974. године. Дипломирала је и магистрирала сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи проф. Чедомира Васића. Од 2014. године запослена је у звању асистента на Сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, на ком похађа и докторске уметничке студије (ментор проф. Милета Продановић). Изражава се кроз различите медије: сликарство, видео, видео-инсталације, фотографију, графички и сценски дизајн. Реализовала је 13 самосталних изложби и учествовала на преко 60 групних изложби, симпозијума и фестивала у земљи и иностранству (Македонија, Чешка Република, Црна Гора, Естонија, Летонија, Мађарска, Бугарска, Италија, Грчка, Канада, САД и Немачка). Реализовала је 18 видео-инсталација за различите позоришне представе. Добитник је стипендије фондације CEC ArtsLink, Њујорк, САД, 2013. Њени радови налазе се у страним и домаћим колекцијама.