Дневник ходања – Graz Sessions
Нина Тодоровић
Мапе су одувек интригирале људе јер су представљале својеврсну ризницу знања, пређених путања; асоцирале су на нека давна, славна времена великих морепловаца и открића нових светова, територија, култура. Мапама су се дичили и велики владари, императори, државници. Оне су одувек служиле као путокази, било да се ради о географским, политичким или пак туристичким мапама. И некако се увек људи настањују у тим мапама, у тим омеђеним, дводимензионалним просторима.
У својој причи „О строгости у науци“ Хорхе Луис Борхес говори о том посебном умећу картографије.
…У том је Царству Картографско Умеће достигло такво Савршенство да мапа једне једине
Покрајине заузимаше читав један Град, а мапа Царства читаву једну Покрајину. Временом те
Неизмерно велике Мапе нису више задовољавале и Удружења Картографа подигоше Мапу Царства која беше исте размере као Царство и с њим се тачно подудараше. Мање Опседнута Изучавањем Картографије, Потоња Поколења схватише да је тако проширена Мапа Некорисна и не без Презира препустише је Немилости Сунца и Зима.У Западним пустињама још трају раскомадане Рушевине Мапе, у којима бораве Животиње и Просјаци; у целој Земљи нема другог преостатка Географских Вештина.
Радови Нине Тодоровић, изложени у Галерији Коларчеве задужбине, настали су током једномесечног Artist in Residence програма у Грацу, 2015. године.
Изложба је подељена у два дела. Први део чине дигитални колажи штампани на акварел папиру са једноставним интервенцијама оловком и бојом. Сваки рад има 3 сегмента: фотографију града или детаља, стару мапу Граца из архива и цртеж путање шетње. Овом делу припадају и цртежи ходања на паус папиру. Други део изложбе чине глич фотографије на акварел папиру, које представљају старе мапе града Граца и области Штајерске.
Током боравка у Грацу уметница је редовно водила дневник, документовала град путем дигиталне фотографије, исцртавала својеврсне мапе физичких и духовних шетњи, проучавала појам времена и бавила се испитивањем меморије.
Опседнута губљењем времена и у жељи да што пре осмисли концепт за свој рад током AiR боравка у Грацу, Нина почиње приљежно да документује сваки дан. Поред бележења мисли и утисака у писаној форми, Нина никад не излази у откривање града без фотоапарата. Тако ће се постепено развити колаж у којем су старе мапе из архива ликовно уклапане уз дигиталну фотографију кључну за тај дан шетње. Потом ће се и цртежи шетњи изведени руком преклопити преко дигиталне фотографије и сачињавати нераскидиву целину.
Дан 5
(…) Док ово пишем, пада ми на памет да од почетка предано пишем, бележим сваки корак, сваку
мисао, све време носим моје бележнице са собом и додајем забелешке, било да је то списак за
куповину или списак питања за Луиз и остале овде. У овом стану су боравили углавном писци, који
такође долазе у резиденцију. Ко зна да ли сам под утицајем такве атмосфере и ја почела овако да
изводим свој рад.
Нинине фотографије су лишене људске фигуре а опет се њено присуство осећа на сваком раду, у
сваком њеном кораку и у исцртавању мапе пређеног пута. На радовима нема алијенације, нити
метафизичке празнине; напротив, присуство људи се осећа у сваком кораку, било у детаљу као на
неонском знаку „Easy times“ или на графиту „Hasta la vista“ са Арнолдом Шварценегером. Али међу најупечатљивијим „свеприсутностима“ уметнице на колажима су њени не увек видљиви аутопортрети у стаклу, огледалу. Нинини аутопортрети асоцирају на Вивиан Мајер, америчку дадиљу која је током ’50-их и ’60-их година XX века неуморно документовала живот на улицама Чикага и чије су ролне и ролне филма постхумно откривене и развијене. А онда су у тој непроценљивој грађи пронашли и наизглед насумичне аутопортрете на излозима радњи, на грамофонским плочама, у ретровизору, огледалима. Као и код Вивијан Мајер, и Нина Тодоровић користи град за своју уметничку базу.
Нинине мапе шетњи Грацом интимна су путовања и смернице у откривању саме себе. Она својим
фотографијама, архивским мапама и сопственом путањом ствара присан однос са самим градом и
повезује се са урбаном средином. Нинино ходочашће је заправо духовно путовање у којем
уметница гради сопствену архитектуру сећања.
Мало позната тзв. минимална серија Хуана Мироа коју чине три рада на белој позадини из 1968.
неодољиво повлачи паралелу са Нининим белим мапама шетњи. На Мироовим сликама црна линија исцртана је дијагонално на белом платну и благо кривуда стварајући утисак ритмичког понављања. Тако се та минимална интервенција на белом преводи као јединствени калиграфски знак. На сличан начин се доимају и Нинине беле мапе на којима се ритам њених корака пресликава у апстрактни урбани пејзаж. Уметница оставља посматрачу простор за личну интерпретацију.
Дан 14
The shapes of my walks resemble shapes of the countries, that is why I left the blank map, so
anybody can interpret it the way he/she wants. It can be a country, it can be a city, it can be just
part of the city, which is the case here.
Graecium inclyti ducatus Styriae metropolis, topographice descriptum… слова се полако губе, текст
постаје нечитљив, боје бледе и све делује испресецано, неповезано. Делује као једна велика
штампарска грешка. У питању је гличована фотографија из архиве Националне библиотеке у Грацу.
Глич тематиком се уметница бави већ дужи период. Како сама каже: „Глич/грешку сам пригрлила да бих прихватила моћ случајности у животу.“ Глич се провлачи и кроз дигиталне колаже али је у потпуности заступљен у другом делу изложбе где су представљене кружне мапе старог Граца и Штајерске. Кружни облик, као и саме боје су наменски избор који асоцира на старину, на давнашњи начин представљања географских карти. Оне делују као историјски артефакт а опет уносе неки немир. То је ефекат глича. Мапе су искривљене, понекад скоро потпуно затамњене. Неке делују и као месечеве мене. Док друге неодољиво подсећају на фотографије провучене кроз низ филтера.
Током боравка у Грацу, уметници је омогућен приступ чувеној приватној колекцији Карла Албрехта Кубинског. Како је увид у колекцију и нарочито старе мапе био парцијалан, инспирисао је Нину да своје радове обоји том недовршеношћу. Поставља се питање да ли је за разумевање културе, историје и духа града неопходно познавање језика или се те баријере саме намећу? Колико нас сопствена ограничења спутавају да разумемо историју неког места и да га пригрлимо очима његових грађана? То су нека од питања која су заокупљала уметницу током резиденције и истовремено инспирисала да пригрли глич.
Омашка, исклизнуће, поремећај у већ добро успостављеној свакодневној рутини, глич – дан, који
након свега у сопственом сећању перципирам као анегдоту, резултирао је низом дигиталних радова који истражују историјске тренутке, који су кренули погрешним током, скренули са уобичајене путање. Понекад нас квар у „животном систему“ оставља са трајним резултатима привременог глича.
Скоро сваки европски град крије у витринама антикварница или нуди на сајмовима старина, бувљацима и на улицама старе разгледнице са архитектонским знаменитостима и важним споменицима. Тако је и уметница у својим шетњама наилазила на та „општа места“ и скупљала их како у физичкој форми разгледница тако и у ликовној форми. Ликовни израз је урађен у виду интервенција оловком или бојом на најчешће црно-белој разгледници, која приказује декоративни детаљ, спољашњу и унутрашњу архитектуру виђених зграда у Грацу. Разгледнице се доимају као мали времеплови, који посматрача враћају кроз време али и упознају са новим светом који је уметница открила. Преко разгледница и цртежа, уметница наставља да разрађује и разграђује своју архитектуру сећања.
Посебан сегмент изложбе чини просторна инсталација изведена на паус папиру и смештена у централном делу галерије. Она нас уводи у замршени сплет путања ходања. Ту се Нинине шетње преклапају чинећи мрежу тањих и дебљих црних линија, које као да желе да побегну ван граница беле позадине. То је Нинина јединствена мапа града Граца, која нема јасне границе, која не познаје „обојености“ политичког, социјалног, урбаног аспекта једне карте. Нинина мапа је транспарентна, отворена, ослобођена од непотребних детаља а опет толико животна и стварна у свој својој једноставности.
Kürbiskernöl је уље бундевиног семена, са којим се на посебан начин сервира сладолед од ваниле. Специјалитет Штајерске и града Граца. И он је мапиран тј. документован у Нинином резиденцијалном пројекту. Умрежен је у виртуелном делу Дневника на https://thedustoftimegrazsessions.wordpress.com/. А заправо је све тако и почело, једном шетњом, неколико фотографија, мало више размишљања и бележења, укусима новог места. Савршен рецепт за почетак писања блога и отварања једног новог „прозорчића“.
Маја Микић Ландратошке, историчар уметности
Нина Тодоровић рођена је у Београду 1973. године. Дипломирала је 1999. на Факултету ликовних уметности у Београду, Одсек сликарство, у класи професора Чедомира Васића. Од 2000. члан је УЛУС-а, са статусом самосталног уметника. Магистрирала је 2002, у класи истог професора. Докторирала је 2014. на Факултету ликовних уметности у Београду (ментор професор др Милета Продановић).
Од 1995. године активно излаже, а до сада је имала 43 самосталне изложбе и учествовала је на преко 200 групних изложби, као и бројним ликовним колонијама, радионицама и web пројектима, у земљи и иностранству (Канада, Белгија, Мађарска, Македонија, САД, Словенија, Естонија, Немачка, Италија, Швајцарска, Русија, Шведска, Велика Британија, Аустралија, Уругвај, Аргентина, Египат, Француска, Аустрија).
Добитник је неколико домаћих и међународних награда.
Радови јој се налазе у домаћим и страним музејима и колекцијама.
Самосталне изложбе (избор):
2017.
– МАПИРАЊЕ ДЕКОНСТРУКЦИЈЕ, Музеј примењене уметности, Београд.
2016.
– АРХИТЕКТУРА СЕЋАЊА, Платонеум, Огранак САНУ, Нови Сад.
2014.
– MEMENTO URBIS, Музеј савремене умјетности Републике Српске (МСУРС), Бања Лука, Република Српска.
2013.
– ИНТЕРСТИЦИЈАЛНО, Галерија 73, Београд.
2011.
– МАРГИНАЛИЗАЦИЈА, Центар за графику и визуелна истраживања „Академија“, Београд.
2009.
– МОГУЋНОСТ СТРУКТУРЕ, Дом културе Студентски град, Нови Београд.
– АЛФА ГНЕЗДА, Продајна галерија „Београд“, Београд.
– IPERTÒPIA, Музеј савремене експерименталне уметности (MUSPAC), Аквила, Италија.
2006.
– ГЕОМЕТРИЈА НЕСАНИЦЕ, Галерија „Ремонт“, Београд.
2005.
– НОЋНИ ПРОГРАМ, Галерија УЛУС, Београд.
Награде:
2012.
– YICCA 2012 contest – Young International Contest of Contemporary Art, Праг, Чешка.
2007.
– Wachtraum Award, у оквиру Pixelstorm on–line пројекта, Цирих, Швајцарска.
2006.
– BombART, пројекат Mediterannean Art Meeting, Lago di Bomba, Абруцо, Италија.
– Награда за проширене медије, Пролећна изложба 2006, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић”, Београд.
– Посебна награда ликовне колоније „Сопоћанска виђења” Нови Пазар, на Пролећном салону 2006, Уметничка галерија „Стара Капетанија”, Земун.
2005.
– Похвала жирија на Пролећној изложби 2005, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд.
Откупи:
2016 – Откуп уметничких дела Министарства културе Србије,
2014 – Откуп уметничких дела Министарства културе Србије,
2008 – Откуп, конкурс Градског секретаријата за културу, Београд,
2003 – Откуп, конкурс Градског секретаријата за културу, Београд
Резиденцијални програм:
2015. – St.A.i.R. – Styria-Artist-in-Residence, Грац, Аустрија
Контакт:
E–mail: ninatodorovic@gmail.com
Web–site: www.ninatodorovic.com
www.ninatodorovic.blogspot.com