Фото: Неђо Гаврић
Оштећене ситуације
Зашто се човек скоро увек враћа у прошлост и покушава да је реконструише и објасни? Зар садашњост није довољно инспиративна, упитна и покретачка? Као страственом, а не искључиво рационалном бићу, човеку је потребна патетична реч и слика. Не тврди Хегел случајно да се мноштво свакодневног света, разноврсност непосредног руши у часу кад наступа рационално мишљење.
Радови које представљам на изложби тичу се документовања прошлости. О већини приказаних догађаја ништа не знам јер сам пронашавши старе, одбачене фотографије одлучила да их спасем од заборава. Њихов временски распон креће се од краја 60-тих година прошлог века до данас. Приказане слике су за свакога, осим за потомке њихових актера, фрејмови неодгледаних филмова. На њима је распон емоција који се креће од екстремне среће и весеља до туге, патоса. Узети фрејмови су налик призорима из Чеховљевих драма, где нас више од радње обузимају ликови и атмосфера.
Сусрећући се са одбаченим фото материјалом о којем не зна ништа или оним на којем је виновник проживљеног, човек се излаже агресији ирационалних идеја и импулса. Нежељеним – одбаченим сећањима дајем нови живот и тако се неумитно прошлост комбинује са садашњошћу и поново појављује. Поред таквих наизглед произвољних садржаја други сегмет поставке чине моје субјективне проживљене секвенце на рушевинама хотела Фјорд који се налази у Црној Гори ( као сведочанства послератне југословенске архитектуре) и чији трагови сад егзистирају само кроз форму фотографије, јер од хотела није остало ништа.
Да ли је човечанство којем стремимо утопистички подухват или искрена жеља за хуманијим друштвом? Какав је град са својом меморијом и да ли град доживљава своју пропаст, подвргнут технолошким утицајима? Да ли град губи јединство и трансформише се у простор „рата“ и виртуелни простор телекомуникација? Да ли се, као што је Пол Вирилио наговестио, иза те вештачки изазване брзине назире склоност ка инерцији?
Налазим да моји радови представљају грчевит отпор убрзаности и тежњу ка врсти ауторефлексије не само мене као појединца него и свих нас као ентитета и колектива.
Јелена Аранђеловић
Јелена Аранђеловић је дипломирала (2003) и магистрирала (2008) сликарство на ФЛУ (Факултет ликовних уметности) у Београду. Студирала је 2004/05. на ENSBI (École nationale supérieure des beaux-arts) kao стипендиста Француске Амбасаде. Боравила је 2006/07. у la Cité internationale des arts у Паризу. Добитница је стипендије Краљевине Норвешке (2002), стипендије Француског културног центра (2004) као и стипендије за таленте из фонда Републике Србије за време студија. Члан је УЛУС-а од 2003, а у статусу самосталног уметника Србије од 2006. Излаже самостално и на колективним изложбама у земљи и иностранству. Тренутно живи и ствара у Београду.
контакт – јarandjelovic@yahoo.com
instagram-jelena.arandjelovic
www.jelenaarandjelovic.wordpress.com
Изложба ће бити отворена до 14.3.2020. сваког дана од 10 до 20 сати, осим недеље.
Изложба „Оштећене ситуације“ Јелене Аранђеловић у Коларчевој задужбини
У данашњици у којој човек прави све брже, али и теже кораке у трци са неухватљивим временом, у стварности у којој рутина одузима вољу за духовним напретком, у свету у којем је виртуална појавност битнија од реалног живота, тешко је имати храбрости ослободити се окова савремености и окренути се истинској осећајности.
Такву храброст уметница Јелена Аранђеловић показује на самосталној изложби „Оштећене ситуације“ у Галерији Коларчеве задужбине, настављајући свој вишегодишњи „грчевит отпор убрзаности“. Мисао о пркосној борби против савременог темпа живота се визуализује на различите начине у две тематски и стилски одвојене целине, чија је заокруженост и јединство несумњиво.
У серији која представља рушевине которског хотела „Фјорд“ призори су, с једне стране, сентиментални осврт на некада култни југословенски хотел у којем је уметница боравила. Ипак, с друге, значајније стране, ова дела су снажна критика неодговорне приватизације, остављања грађевина да их време и небрига изједа, чиме не само да се урушава конкретна архитектонска структура, већ цела њена друштвена, културна и евокативна вредност. У грубо, робусно окружење бетона и жица, у монохромне односе сивог и окера, уметница смешта људске фигуре и акценте интензивних, ведрих боја. Свесно или не, остварујући нежност у изразу, пружа нам трачак наде, наговештај могућег новог живота.
Цртежи и слике инспирисани уобичајеним моментима из наших живота – од првих дечјих малих подухвата, преко породичних окупљања, до сахрана и свадби – представљају одбрану осећајности и сећања. Ови мотиви, смирени и јасни, могу се, у данашњем времену константног технолошког развоја и надирања информација, чинити анахроним, утопијским или чак патетичним. Међутим, они су оличење феномена који су перманентни и репетитивни у времену у којем мало шта остаје постојано. Зато, иако су извори ових цртежа и уљаних слика заправо фотографије на које је ауторка случајно наилазила, без сазнања о њиховим актерима, они су универзални призори стварног живота. Два поларитета људске осећајности, осликана у сценама сахране и свадбе, уједињују све појединце у опште људско осећање.
Јелена Аранђеловић нас овом изложбом позива да успоримо на тренутак, пажљиво погледамо радове и у себи пронађемо сентимент који је тако лако загубити у хаосу свакодневнице. Поетика ове награђиване уметнице представља одлучну опомену човечанству, упозорење на опасност од препуштања стерилном, механичком свету без сећања и емоција.
Јефимија Ђокић, дипл.ист. ум, чланица Савета младих Галерије