Јавно вођење кроз изложбу СТОМАК, Преображење/Трансфигурација, Марије Ђурић у петак 1.4.2022. у 18 часова.
Кроз изложбу СТОМАК водиће ауторка Марија Ђурић, са гостима: Јованом Марковићем, теоретичаром уметности и медија, који је и аутор текста у каталогу, и Владимиром Живановићем, дипломираним психологом.
СТОМАК / ПРЕОБРАЖЕЊЕ ИЛИ ТРАНСФИГУРАЦИЈА
представљају у исто време природну и натприродну појаву, животну, друштвену, религиозну…промену коју можемо доживети спонтано, неприметно или уз одређене отпоре и турбуленције. Технологија улепшавања “селфи” фотографија, филтера “лепоте”, тренутно помаже, олакшава, али и одмаже прихватање неминовности физичких промена. Лепота или ружноћа женског тела диктирана кроз медије, мења се попут модних трендова. Зрело тело овековечено је најлепшим актовима старих мајстора, далеко је од свих данашњих модела диктираних стереотипа. У борби са собом и својим телом, кроз медиј слике, попут старих мајстора свом телу враћам стари сјај. Тренуци пред огледалом, дуготрајни или у пролазу су игра са временом. Сваки одраз промене, био леп или ружан, фотографисан је насумично мобилним телефоном. Необични углови, перспективе и скраћења, откривају нове димензије гледања и значења. Препознатљива форма постаје мање битна, слике посебно кадрираних делова, делују апстрактно и носе илузију беспредметности. Тело, кожа, прегиби, превоји, удубљења, драперије, меко и сведено моделовани у квадратно ограниченим оквирима, симболишу границе телесне интиме који одишу сензуалношћу и еросом. Кадрирани делови кроз форму слике отварају и бескрајне могућности преображавања композиције. Речи публике која је пратила стварање ових слика, којима би их описали, постају и њихова значења. Изложбу чини композиција од 35 слика, претежно квадратних облика, уља на платну.
Марија Ђурић, ауторка
МЕДИТАЦИЈЕ НАД ТЕЛОМ
“Уопште је најнедокучивије оно што нам није дато да се измисли и израчуна из главе — људско тело” Михаил Епштејн, Филозофија тела
Контемплирајући над сликама Марије Ђурић размишљам како један огромни део историје уметности обухвата различите представе људског тела. Фасцинација уметника телесношћу је сама по себи фасцинантна. Потреба да се тело или његов покрет ухвате, укроте путем слике, има у себи нечег опсесивног. Размишљам о томе како би било да се све могуће представе тела кроз историју уметности споје у један несагледиви колаж или да нам се ређају као слајдови; гледајући то сведочили бисмо грандиозном сну човечанства да проникне у тајну тела, а то значи тајну живота.
Такође, размишљам и о времену у коме живимо, а које гаји парадоксалан однос према телу: с једне стране, брига о њему никада није била већа, бројимо калорије које уносимо, вежбамо, користимо разне препарате како бисмо тело успорили у његовој природној трошности, док се истовремено чини се да је потреба за телесним контактом све мања, селимо се у виртуелне светове, у којима смо постали потпуно етерични, додирујемо се лајковима, као да нам је тело постало недовољно или непотребно.
Све те асоцијације креирају поље из ког сагледавам Маријине слике и које ми зато делују носталгично, као позив да се из рационалног и информатичког света вратимо у тело, а због њиховог карактеристичног стила, плавих и љубичастих тонова и својеврсне измаглице, још је јачи осећај да посматрам неки давни сан ког се не могу у потпуности присетити.
Делови и назнаке, игра скривања и откривања, јесте оно што чини суштину еротике, за разлику од транспарентне и зато баналне порнографије, такође свеприсутне у данашњем времену, која нас својом хиперсексуалношћу и хипертелесношћу, поново парадоксално, одвлачи и од сексуалности и од тела у простор менталног. У том смислу, Маријине слике већ су по свом приступу еротичне, јер се базирају на фрагментима тела и тако провоцирају нашу жељу да обухватимо целину. Фрагментарност је, међутим, само једна одлика којом се појачава напетост наше жеље; друга би била извесна нејасност, немогућност да распознамо, на појединим сликама, да ли се ради о деловима једног тела или о испреплетаним телима.
Стиче се утисак да је телу на сликама најчешће угодно, да то нису грчеви, него гибања која стварају пријатност, да је тело свесно себе и да ужива са собом и у себи. Већ поменута плава и љубичаста сугеришу и неку врсту смирене, охлађене еротике, којој је можда и лепо без контакта, без грчевите потребе за другим, док јарке боје (црвена, жута или наранџаста) повремено искрсавају и то на појединим рубовима, граничним прелазима, као наговештај пулсирања живота и пропламсај жеље.
Ипак, присутни су и радови на којима је тело напетије, а занимљиво је да се најчешће ради о рукама, јер руке су најделатније приликом контакта, њима најпре посежемо за стварима или другим бићима. На Маријим сликама руке су обично у додиру са неким материјалом: видимо шаку која граби чаршав (или нешто налик томе) и шаку која је завучена/заробљена у процеп између две плаве масе (не може се са сигурношћу закључити о чему се ради). Ова друга рука је и у наглашеном контрасту са оним што је окружује, поново имамо сукоб топлијих и хладнијих боја, а њен положај сугерише истовремено жељу за скривањем и уточиштем, али и пенетрацију.
Нешто нас тера да руку завучемо у такве пукотине. То није рационално објашњиво, већ је висцерално искуство и такве моменте хватају слике Марије Ђурић, зато је о њима и тешко писати, јер је језику тешко да изрази тактилно. Њене слике слике дотичу нас на дубљем нивоу, са оне стране менталног, где телесно додирује подсвесно, налик техникама медитације. Зато се чини да су Маријине слике на корак од хаптичке уметности, уметности тактилног, те би се њен ауторски развој, зашто да не, могао замислити и у том правцу који би и дословно у рецепцију уметничког дела укључио и додир.
Посебан угао из којег посматрам ове слике могао би се, условно речено, назвати постмодерним. Занимљив поступак да на својим сликама рекриера класична вајарска дела (Бернинија и Микеланђела) представља дијалог са традицијом, али не у смислу интелектуалистичке цитатности, већ у служби сопствене поетике која је окренута сензуалности. Њу не интересују толико значења и значај ових дела у контексту историје уметности, већ их третира као и друга тела на својим сликама, од њих узима оне облике и превоје који је интригирају својом формом. Може се рећи да је вајарство по својој природи тактилније од сликарства, те је стога занимљиво како се овим класичним делима управо кроз сликарски медиј чак и појачава еротична компонента, путем свођења на фрагмент, што је, као што смо видели, стилска домиманта целокупне изложбе. Имајући у виду да су дела старих мајстора, самим својим присуством у канону, на неки начин изгубила своје непосредно и чулно дејство и постала више чињенице културе, Маријине слике, тако што фокус пребацују на делове и детаље, делују као позив да се поново загледамо и пронађемо у овим делима оно што јесте присутно, али што нам је тешко да уочимо кроз својеврсни цивилизацијски филтер, кроз који неминовно гледамо сва класична дела.
Још једна свеприсутна појава данашњице која и те како има везе са нашим односом према телу јесу такозвани селфие снимци. Феномен селфија се може разумети као поменута парадоксална фасцинација модерног човека сопственом појавом/телом а која такође, попут порнографије, представља симболичку смрт телесности. Зато је интересантно да је једна слика Марије Ђурић очигледна реконструкција селфија, а она је и могући кључ који нам се нуди да и друге слике сагледамо у том контексту. Слично као и у дијалогу са вајарским радовима, рекреација селфија сликарским техникама представља врло ефектан приступ који нас наводи да поредимо медије: док експресивност слике афирмише сензуалност и телесност, селфи, као дословна репродукција стварности, сензуалност исцрпљује и својим бесконачним умножавањем заправо поништава.
Центар тела, али неки би рекли и бића уопште, јесте — стомак. Као језгро из кога настаје живот, али и у коме се скупља егзистенцијални страх, стомак као мотив и наслов изложбе може се посматрати и као извор из којег су све друге слике изашле, али и сфера која их све обједињује. Повратак телу, схваћен у том контексту, на сликама Марије Ђурић представља и повратак себи, у једном дубљем, духовном смислу, као смирење, прихватање, нежни додир са собом, повратак целини и центру. Све се то најпре да осетити из стомака, а не из ума, те стога и овај текст не представља анализу, већ само позив на један такав, медитативни контакт са овим сликама.
Јован Марковић
теоретичар уметности и медија
Биографију уметнице можете прочитати овде.