Изложба ће бити отворена до 3. 2. 2018, сваког дана од 10 до 20 сати, осим недеље.
„Помрачење“ је почело да настаје прије десет година, када сам прочитала пјесму мајке којој су отели и убили сина, на Косову. Мајка се питала шта је њен син последње видио и шта је последње чуо. Није било мржње, само љубав према сину и природи. Била сам свјесна црнила које се тад створило и угњездило у мени.
Љетос, док сам спремала изложбу, опет су се узбуркали духови око Сребренице. Намјерила сам да направим један црни рад-гоблен окренут зиду, и да га назовем Гријех.
А онда су ријеке избјеглица са Блиског истока почеле да долазе у Београд… Море је избацило тијело малог Ајлана.
Већ сам имала рам са папиром обојеним у жуто, преостао од рада Немир, којим сам се тад бавила. Обојила сам наличје црним графитом и окачила га лицем окренутим зиду. Осјетила сам да је добро.
Нисам могла да жуту унутрашњост рама пребојим у црно – схватила сам да је то нада.
На радију сам слушала емисију о систематском истребљењу канадских Индијанаца. Озаконили су одузимање дјеце од родитеља. Одводили их у резиденцијалне школе у којима су их бацали кроз прозор, гурали низ степенице, давали им ћебад заражену туберкулозом, живе их закопавали. Побили су 50.000 дјеце. Канадска влада је 2008. године признала злочин и извинила се Индијанцима. Постала сам сигурна да ће се рад звати Помрачење.
Помрачење свјетлости и светости породице.
Урадила сам још три Помрачења, два са воском и једно са црним пигментом.
Код свих је унутрашњост била жута. То ми је било важно, иако нисам планирала да се то види, али сам претпостављала да ће се некако осјећати.
Када смо постављали изложбу, у тренутку смо постали свјесни важности жуте унутрашњости. Одмакла сам рам од зида – на зиду је блистало жуто. Окачили смо их тако, одмакнуте. Била сам срећна због тог неочекиваног завршетка. Доживјела сам га као дар.
Једног дана, док је трајала изложба, сунце је обасјало радове. У тренутку се, на зиду, почело дешавати право помрачење.
Прича се склопила: гоблен као кућна драгоцјеност и нешто намјењено уљепшавању дома у тренуцима туге се окреће зиду, прекрива. Али и тако окренут он исијава оно чега је био свједок док је „гледао“ у кућу. То што исијава и зрачи топлином јесте нада …*
*Дио писма проф. Љубомиру Глигоријевићу, фебруар 2016. године
Свјетлана Салић Митровић рођена је 1967. године у Ливну. Дипломирала је 1992. године на Сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, гдје је и магистрирала 1996. године. Током студија, неколико пута је награђивана. Од 1999. године живи у Бања Луци и предаје као редовни професор на Студијском програму сликарства Академије умјетности Универзитета у Бања Луци.
Контакт: svjetlanin@gmail.com