Фото: Марија Коњикушић
Приватно и/или Јавно
Можемо ли освестити границу између приватног и јавног деловања у нашим животима? Је ли она тим тежа ако је субјект онај који ствара? Да ли је моја бака током ткања у својој соби икада помислила да стварањем тог комада материјала на разбоју њен живот из приватне сфере прелази у јавну, (њој тада недосупну)?
Транспоновањем комада текстила, који ручно ткам, у објекат насловљен инсталацијом у простору пробијам танку границу између приватног и јавног. Мекану структуру тканине заустављам, ледим, каменим, како би спољни поглед могао да осети како она испод мојих прстију, заобљена и нежна, клизи. Продуковање материјала на разбоју је веома присан телесни моменат у којем се енергија хармонично кроз наше тело креће и понављањем истих поступака продукује ритмички звук са којим се мисли опуштају. Поступак се може посматрати и медитативним, катарзичним али веома приватним и интимним. Посматрано кроз историју ткање је било продукт оних који већину свог времена проводе у кући, који брину о породици и претежно женски посао. Дуго је имао карактеристику декоративне уметности, оне која је мање вредна у односу на забележена имена историје уметности, претежно мушког пола. Као занат или декоративна уметност остала је у интимној зони. Својом мекоћом, бојама, заводљивим шармом читамо је као енергију жене. Када такву енергију преточену у објекат јавно представим, она постаје политички чин. Сугерише на нејасну линију њених приватних и јавних деловања, живот пун садржаја и обавеза, однос флексибилности, и као такав контекстуализован кроз уметнички чин.
У другом делу истраживања анализирам појам „Вирџина“ који је упознавање са истоименим филмом редитеља Срђана Карановића, снимљеног 1991. у Југославији. Уз феминистичко читање поменутог филма, у докторској дисертацији Сузане Милевске улазим у истраживање феномена родне замене која је патријархално подстакнута и изграђена. Прича описује Стевана, младог наследника породице која је уклета због тога што има превише женске деце. Стевана сопствена породица осуђује да живи као дечак, иако је рођен(а) као девојчица. Његова породица заправо прати обичај „заклетих девица“ („virgina“ или „тобелија“) како би избегла осуду друштва због тога што има искључиво женско потомство. Различити су разлози постајања Вирџином, а случај Стевана из поменутог филма је само један од њих. Она може бити и из чисто личних побуда, у случају када младе девојке не поседују идентитет пола и рода са којим су рођене. Такође, има примера да из жалости за изгубљеним партнером жене остају заветоване вирџине, док може бити и бекство од уговореног и нежељеног брака. Оне се тим чином заветују на вечно девичанство, што их одваја од категорије жене, не доводи у категорију мушкарца, али засигурно ствара могућност за трајно искључивање из обавезе бити женом. Статусом „вирџине“ жене засигурно добијају слободу кретања у јавној области, а не приватој, скривеној области женског живота. У свим овим примерима анализирам патријархалну ситуацију у брдским руралним пределима Балкана: северне Албаније, Косова и Црне Горе, за које се феноменологија „вирџина“ везује. Писани документи сведоче да је постојање феномена забележено од 1860. године, а у документарцу недавно снимљеном у продукцији Vice, уочавамо да их има и даље, наравно у знатно мањем броју него пре, али да су засигурно најстарији трећи род Европе. Визуелни речник којим транспонујем овај феномен у ликовни говор се служи елементима који симболично приказују приватну и јавну област у животу једне жене/мушкарца/вирџине. Заснован је на мотивима кршовитих предела Балкана, као симбол јавног, те слободног кретања једне особе. Као промишљање о начину живота у забаченим местима и патријархату који је у њима и даље присутан. Изабрани мотив изводим медијима који су традиционално везани за женске ручне радове и приватну сферу њеног живота: вез, ткање, шивење, батик фарбање текстила, декоративно осликавање тканина, игле и кухињске крпе. Тиме се ове две области преплићу, замућују и постављају упитним позиције рода и пола, које је у примеру Вирџине друштвено исконструисан. (У овом тексту се служим информацијама пронађеним у научним радовима Сузане Милевски, Предрага Шарчевића и Марка Кокотеца; филмовима „Вирџина“ Срђана Карановића и „Последње балканске Вирџине“ Vice Србија ).
Бојана Фужинато
Биографију уметнице можете прочитати овде.
Изложба ће бити отворена до 26. јуна 2021. радним данима од 10 до 20 часова, суботом од 10 до 16 часова.